Говорећи недавно у Цркви о Херувимској пјесми која гласи: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо и Животворној Тројици трисвету пјесму пјевамо, сваку сада животну бригу оставимо“ , поменуо сам једну ријеч која је, мислим, кључна за разумијевање овог стиха и онога шта он значи за наш живот. Та кључна ријеч у нашем црквеном језику јесте: БЛАГОДАТ, а када бисмо покушали да је преведемо на свакодневни језик, она би значила: милост. Покушаћу да она буде кључна у овом излагању. Хтио бих да кажем много тога за кратко вријеме, а то значи да неће све бити баш сасвим протумачено, него ће више бити дато у неким назнакама, смјерницама за размишљање.
Савремени свијет у коме живимо је у једном вртлогу, и мој је утисак да се помало налази у лавиринту. Управо као што и свако од нас – ако би хтио да буде искрен према самом себи – врло често, свјесно или несвјесно западне у лавиринт, у разне „егзистенцијалне перипетије“. И ми се сналазимо уз помоћ онога што нам је Бог дао и уз помоћ онога што смо сами настојали да изградимо у себи, на себи и око себе. Интелигенцијом, снагом, вољом, жељом, добром намјером, брзином, хитрином, мудрошћу, лукавством покушавамо да разријешимо свакодневне потешкоће, или оне перипетије које су мало дугорочније. Тако се понаша и савремени свијет. Без обзира на то што постоје планови, жеље, воље и многе теорије о разним завјерама – о томе шта раде Јевреји, шта раде Енглези, Нијемци, масони, муслимани, Руси итд. – свијет се најчешће налази у једној сопственој заврзлами, али врло често се понаша као оно куче које хвата сопствени реп, или змија која саму себе прождире.
Слично се понашамо и ми, појединачно и заједно. Живећи у некој заједници – од оне најконкретније, најмање, породичне, до неке шире заједнице – ми увијек западамо у многе перипетије. Главно питање и главна мука човјекова је: како из тога изаћи? И како једанпут да поставиш свој живот тако да он није увијек и изнова једна нова заврзлама, нова перипетија, нова агонија, нова борба? И тако најчешће кажемо да је живот борба, и да та борба никада неће престати. И ко год тако тврди, неће погријешити. Али кад већ помињемо борбу, Апостол Павле каже да само онај борац који се бори по правилима добија вијенац на крају, што значи да се мора борити по неким правилима. И друга ствар која је још болнија у томе је да, како Павле каже, многи трче али један побјеђује. Не побјеђују сви. Или, рецимо, ако читате у Јеванђељу како ће бити у онај дан, у онај час када дође Господ: биће два на њиви, један ће се узети, други ће остати; или: биће двије у воденици, једна ће се узети, друга ће остати. То значи да не добијају сви баш, априори, и да не успијевају сви.
Дакле, треба да поставимо питање: како изаћи; или: има ли излаза? Макар ја то знам као свештеник и као владика и као човјек који, на срећу или на несрећу, знам толико стотина људи и ниједног, ама баш ниједног човјека који нема или није имао, или неће можда имати озбиљне проблеме, боље рећи – озбиљну перипетију у животу. Наравно, свако питање које себи поставимо као хришћани извире из наше бриге за овај свијет и, прије свега и изнад свега, из наше бриге за наше спасење. Да бисмо нашли излаз из проблема, треба да нађемо узрок, главни извор тзв. „егзистенцијалних перипетија“. А ако би мене неко питао зашто човјек има проблем у 92% или 95% случајева, дошли бисмо до тога да људи имају проблем међу собом зато што не знају да комуницирају. Или, тачније речено, зато што погрешно комуницирају.
Ријеч комуникација долази од латинске ријечи: communion, која у ствари значи заједница, или на грчком то исто значи ријеч кинонија. Остварујући комуникацију, ми ступамо у заједницу. То је заправо начин постојања заједнице – преко односа, одношења према некоме, остваривањем везе – јер личност човјекова је, прије свега, комуникациона и релациона стварност. Овдје би требало да напоменемо да постоје разни начини комуницирања, дијалози (то је грчки појам и значи разговор, диа-логос, кроз логос) који не мора да су само језичког типа. Један дубоки савремени мислилац и теолог Н.Лудовикос каже да наша унутрашња комуникација, унутрашњи дијалог са другима и са свијетом око нас, треба у нашим ријечима да нађе надградњу. Јер, каже он, уколико наше ријечи нису надградња наше унутрашње комуникације, у том случају је можда боље и да их не изговарамо.
На основу тога сам примијетио да веома велики број људи уопште нема лошу унутрашњу комуникацију са неким, нема проблематично настројење, али има проблем са оном спољашњом, у ријечима. Па кад почне погрешно да изговара ријечи, онда проузрокује реакцију код оног другог која је такође неформулисана и нејасна, и долази до поремећаја и оне унутрашње комуникације. (Недавно сам разговарао са неким човјеком, и на све што је говорио, питао сам: „Бога ти, шта ти ти рече?“ А, он вели: „Ниси ме добро разумио.“ -„Ја сам“, рекох, „разумио оно што си ти рекао, али шта си ти мислио, ја стварно не знам!“ Имао је проблем да изрази то што је хтио да каже, нарочито кад се ја нисам сложио са оним што је рекао.) А то је прије свега зато што човјек често не може да направи личну комуникацију са својом унутрашњошћу, има поремећен унутрашњи дијалог са самим собом.
Врло је занимљива прича о старцу који је говорио општи увод за псалме које читамо увече и ујутру: „Придите поклонимсја Цареви нашему Богу“. Када су му неки рекли: „Па како ти то говориш када си сам?“ – јер он каже: „Придите“, „Ходите“ у множини – он је одговорио: „Па, ја то говорим мојим осјећањима, моме уму, срцу, мојој вољи, мом тијелу – они сви треба да приду да се поклонимо.“ То је већ један веома велики сабор. Већ ту, у себи, треба направити једну велику саборност, треба се сабрати. По ријечима оца Георгија Флоровског, прибрана и самостална молитва увијек је добра, нарочито као увод у ону најважнију – заједничку молитву. А из тога можемо да научимо да је наш дијалог са другима најбоље започети ако смо претходно направили дијалог сами са собом. И ако ми имамо добар однос у свом бићу, наше ријечи ће бити „надградња“ онога што изнутра осјећамо. Тада и тако ћемо дејствовати, дјеловати као сабрани људи који, прије свега, знају шта говоре, и који онда знају и да одговоре, одбране оно што су говорили.
Ријеч је, у ствари, једно везивно ткиво, најосновнији везивни елемент међу људима, јер она прави заједницу, или разрушава заједницу. Зато је Господ безброј пута рекао како је важна ријеч. Нажалост, морамо признати да врло често и пречесто онај човјек који разговара са нама уопште не зна шта је рекао прије само једног минута, и да уопште не може да прати свој језик. Па када му кажете: Ти си то рекао, он каже: Нисам то рекао! Можете, нажалсот, већ сутра да провјерите ово о чему вам говорим. На примјер, посљедњих дана размишљам интензивно о томе у чему је проблем када је у питању наш народ и савремени свијет у коме живимо, и дошао сам до закључка да је проблем управо у комуникацији. Када будете причали са неким Србином, он ће имати озбиљан проблем – саму своју мисао која ће му бјежати и изневјеравати га свако мало. То ће бити јако тешко за вођење дијалога, јер он, у ствари, нема никакав став. Главна карактеристика његовог односа и говора биће та да увијек негира сам себе. Зато што он не наступа као: да! или као: не! – односно, као неко ко зна шта хоће, и зна шта јесте, и зна шта говори.
Ово је покушај објашњења зашто се ми у овом животу толико запетљавамо, не само на психолошком плану, него и на плану односа, комуникације, дијалога једних са другима. Дијалог је за нас најважнији, без дијалога не постојимо јер је он питање наше егзистенције, извор живота. Ми се олако односимо према томе јер смо заборавили његову важност. Из тога извире оно што је још теже: водећи дијалог на површан начин, ми, у ствари, потцјењујемо онога који стоји у односу на нас, који је пред лицем нашим. У том случају, није могуће направити комуникацију, а када није могуће направити комуникацију, није могуће направити ни „комунију“, заједницу. Ако немамо заједнице – нема живота, ако нема живота и заједнице, нема љубави; а ако нема љубави – нема среће. И зато су људи несрећни. А због тога што су несрећни, онда даље имамо психолошке посљедице: несрећан човјек има грчевиту потребу да из тога изађе. Међутим, ако не ради ништа на плану сабирања себе, поштовања другога, мирења са самим собом, слушања и уважавања другога, прихватања онога што је добро и не прихватања онога што није добро – онда он буквално производи даљњу несрећу. И несрећа се шири.
Али, ко то има праву ријеч и прави однос према другоме? Ко је тај који може да остави сваку животну бригу и да слично Херувимима и Серафимима – служи? Ко је тај, и какав треба да је тај каквим Господ свакога од нас хоће да види кад улазимо у заједницу са Њим и у заједницу једни са другима? Ту долазимо до онога што је најважније: тај човјек је благодатни човјек, облагодаћени човјек, који је успоставио, прије свега, комуникацију са Живим Богом. Тај човјек је духоносац, богоносац. И зато ће рећи веома цијењени, познати Светитељ 19. вијека, Свети Серафим Саровски: да је циљ хришћанског живота стећи Духа Светога. А стећи Духа Светога значи управо то: да имаш благодат и да си способан да живиш у заједници са Богом и у заједници са другим људима. Без обзира што они, људи, нису сви за то способни.
Међутим, ми смо у стању трагања, идења, и увијек изнова помало новог покушаја. Нисмо увијек у стању чежње за измирењем, помирењем, смирењем, у стању трагања за способношћу да будемо дио заједнице, њен конститутивни елемент, и чежње да се та заједница радује нама као личности која јој припада. Зато је важно, прије свега, имати добру намјеру, имати добру жељу. Али је исто тако важно имати и добар циљ, а циљ који треба поставити је стицање Духа Светога. Но то још увијек није све. Јер главно питање је: зашто је важна Црква, зашто не може без Цркве? Зато што Црква, Невјеста Христова, и Дух Свети непрестано говоре: „Дођи Господе!“, „Маран ата!“ А шта, у ствари, значи та ријеч: „Дођи Господе?“ То је призив Божанске благодати, ми у Цркви призивамо благодат заједно са Духом Светим који нас је и довео у Цркву. И ту сад настаје једна готово – непојмљивост. Онај који нас је довео, који нас конституише као духовна бића, као бића чезнутљива за Живим Богом, он сада, одједном, заједно са нама моли да дође Господ и да све буде Царство Божије.
Зашто је то тако, и зашто је, по мом мишљењу, много важно да то схватимо? Зато што се ту догађа – ако могу да објасним на онај најпростији начин, народни – да се ми толико запетљамо у овом свијету, да у онај тренутак кад кажемо: „Боже помози“, или: „Господе спаси ме“, или: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“ – ми се тад отварамо за Бога. Кад жеља да успоставимо комуникацију са Богом заживи у нама, Бог се усељава у нас. Постаје један од нас, дио нас, наше“ја“, и ми постајемо једно са Њим. Дух Свети заједно са нама дејствује на нашем спасењу и то је сама милост Божија. То је благодат. Зашто је то тако? Па, зато што ми без тога не знамо! Зато што ми без тога не можемо, зато што смо ми без тога неспособни. Док смо били сами, толико смо се запетљали да нема другог сем да кажемо: Боже помози!
Постоје и људи који не кажу: Спаси ме, Господе. Али, не дај вам Боже да осјетите ту немоћ људске природе, ту једну неописиву немоћ која нема снаге да се обрати Господу Саваоту. Свијет у коме живимо је у проблему само зато што неће да каже: „Боже помози!“ И само зато што хоће да каже: „Ја ћу ово да средим“, „Ми ово сређујемо“. Па имате овај или онај поредак, „нови свјетски поредак“, „стари свјетски поредак“, па „европски поредак“, „јапански“, „кинески“, „амерички“, и што каже Његош: „Нико миран, нико спокојан, нико срећан а нико довољан.“ То је буквално дефиниција човјека без благодати. Нема теоретске шансе да буде човјек без благодати миран и спокојан и довољан.
Најједноставнијим језиком речено – не можемо ништа без Бога. Али не зато што је Бог то тако намјестио, него зато што је у наше биће уткано то да живимо у заједници. Божије бићетворне силе су дејствовале при нашем стварању, и ти не можеш да живиш у заједници зато што си (ако си!) искључио Бога Који је буквално Логос свега створенога и Логос самог тебе. Као кад би човјек хтио да буде усправан, а да нема кичму. А и то је пребаналан примјер. Не говорим то зато што сам владика, па хоћу да идете у Цркву, или зато што сам неко ко треба да вас научи како да живите у заједници да би вам било фино. Говорим вам то, прије свега, због тога што је то буквално задатак, назначење човјеково. Живећи у овом животу, као и сви ви, врло често и пречесто на моју велику жалост сам био у животним перипетијама. И ријешио сам перипетије онолико пута колико пута сам рекао: „Боже, помози“. Свјесно или несвјесно.
Свети Оци говоре да се треба молити непрестано, да треба стално бити у богомислију. Ових дана сам размишљао о томе и са неким људима размјењивао те своје мисли, схватајући једну невјероватну чињеницу: ако имаш некога кога много, много, много волиш, ти са њим имаш увијек непрестану комуникацију. Чак и када ти се чини да уопште не мислиш о њему. А шта је главна карактеристика те „добре комуникације“, комуникације неоптерећене? То да је она врло једноставна. Чини ми се да сам дошао до тога не зато што сам схватио да ја имам такву комуникацију, него ми се учинило да Бог има такву комуникацију са нама, са сваким од нас. Он је непрестано ту, само је ствар у томе да ли ћемо ми да се прикључимо или да се искључимо из комуникације с Њим. Он је непрестано ту са Својом милошћу, са Својом благодаћу, у Цркви и као Црква. Зато је Црква важна: јер је то мјесто гдје можеш да се „конектујеш“, ако хоћете да тако кажемо, она је“провјадер“. И онда можеш да комуницираш с Њим и са другима, јер хришћани су сви умрежени у једно Тијело, у један организам.
Комуникација са другима и са Живим Богом је услов, предуслов, посљедица и чињеница без које не може да постоји заједница. Знамо сви да заједница не може да постоји без љубави, а да нам је, опет, љубав не само дата него и задата категорија. Према томе, заједница нам је дата као задатак. Свијест о томе много помаже и на том најобичнијем животном плану. У животу у кући, са супругом, са дјецом, са браћом, са сестрама, изграђивање тог чула којим ослушкујемо шта унутра осјећа наш ближњи и ми сами, доприноси очувању мира и љубави. Кад осјећамо да некога волимо, зашто се онда са њим свађамо?! Врло често ћемо рећи – зато што се волимо зато се и свађамо. Не, ми се свађамо зато што не знамо да се волимо и зато што смо неспособни да ту унутрашњу комуникацију, која би требало да је испуњена љубављу, надградимо, спасимо и сачувамо. Чини нам се да је љубав исувише мирна и уљуљкана, а свађа динамична. Човјек хоће жив однос, зато често мучи онога кога воли и прави му рану. Али љубав може бити – и она то и јесте – жива, динамична, изграђивалачка. А свађа је у највећем броју случајева рушилачка.
Међутим, много је тешко комуницирати без благодати у било којој животној ситуацији. И у најпозитивнијој комуникацији, и са рођеном мајком, ако нема благодати – посвађаћеш се. Сем ако неко није формалиста, па због лијепог понашања не реагује. Лијепо понашање много помаже, али је немогуће лажно се лијепо понашати. Немогуће је да ти из уста излазе лијепе ријечи, а да си унутра лоше настројен и да то други не види. Таква комуникација је немогућа. Чак и ако је могућа, то је само код изузетно наивних људи. Прије него што проговоримо са неким, већ је давно почела комуникација између нас. И комуникација траје, и може да траје у односу на некога, а да се деси да никада у животу са њим не проговориш. Наравно, сви имате таква искуства, и можете чак и да се посвађате, и завадите и замрзите некога, а да уопште никада нисте разговарали. И исто тако можеш да заволиш и да комуницираш и да све буде добро, а да никада ништа ниси морао да објашњаваш, нити да изговараш било шта.
Без благодати човјек може да говори, а да његове ријечи ништа не значе. Монашки учитељи Цркве уче да је велико зло празнословље. Али није празнословље кад неко прича много, него је празнословље то да прича о нечему што нема везе ни са чим. Прије свега, нема везе са њим самим и са оним са ким прича, и онда само празно-слови, говори без садржаја, тако да се то ни на шта не односи. Што би рекли људи – „лупа“, тј. празну јеку ријечи производи. Али ако бисмо заиста на то обратили пажњу на нашу међусобну комуникацију, видјели бисмо како је много тешко јасно, садржајно, у љубави а не по навици произношења ријечи разговарати. Кад је тако тешко и са најближима градити комуникацију и однос, замислите тек како је кад неко на нас атакује непријатељски. Шта каже Свето Писмо како тад да говориш? -„Не брините, Дух Свети ће вас научити.“ Чиме да говориш тада? Благодаћу. А не да одговараш из своје главе, својом мишљу, из своје злобе, из своје слабости, из своје немоћи. Било да је позитиван однос, било да је негативан, потребна је благодат
Живимо у свијету који тражи благодат и Црква би у том свијету требало да свједочи једино то да постоји благодат, и да указује на пут којим се она задобија. Задобијају је подвижници, то знамо, али шта би то требало да буде подвиг нашег живота? Управо успостављање заједнице. То је назначење, задатак човјеков. А шта то савремени свијет пројављује данас? Па све супротно од тога. Прије свега, пројављује једну необично велику немоћ пред било каквом заједницом, и то пред оном најприроднијом заједницом између мужа и жене – брачном. Због тога што нисмо способни да правимо нормалну заједницу, препоручују нам се ненормални видови заједнице. И уколико сте против ненормалног вида заједнице, ви сте ненормални. То је потпуно извитоперење овога свијета, зато би свједочанство Цркве требало да буде то да постоје благодат и милост Божија која нас води и изводи из зачараног круга. Ако нећете да признате да сте у невољи, да сте у зачараном кругу, ви ћете инсистирати да увијек постоји неко рјешење и само ћете продубљивати проблем. Као кад бисте били са трактором у неком блату, а инсистирали да се извучете сами; умјесто да позовете, кажете – „имам проблем“, неко дође и помогне вам да се извучете. Таква је ствар и са благодаћу.
Наравно, ми нисмо сваког дана и сваког часа у таквој невољи. Врло често неколико дана, и неколико мјесеци прође у некаквом спокоју и животној уређености и ми кажемо: Шта ће ми Бог? Да бисмо непрестано били са Богом, важно је да успоставимо заједницу љубави у којој смо ми са Њим и када не причамо о Њему, и када се не молимо Њему, и када, једноставно, радимо нешто сасвим друго, када зидамо зид, играмо фудбал и сл. Он је ту и ми заједно са Њим, а тако и онај други наш са којим живимо и поред кога живимо. Интересантно је у животној стварности што кад са неким оствариш заједницу по Богу, озбиљну, истиниту, и када га оставиш и одеш од њега или он од тебе, он је увијек ту присутан, само ако хоћеш мало да пазиш, мало да ослушнеш и погледаш. Видјећеш да је он увијек ту и да не можеш да га заборавиш. То је моћ комуникације која је једном успостављена и дотакнута струјом благодати. Зато је много важно и преважно да пазимо, прије свега, на комуникацију срца, духа, душе, осјећања, а онда и ријечи. Јер ако је ова прва добра, а ријечи погрешне, и оне ће се исправити, доћи ће на своје.
Треба да буде много бриге и око онога чиме све почиње и завршава се – то је циљ комуникације. Он почиње добром намјером. А шта је то добра намјера? Добра намјера је у томе да када успоставимо заједницу са неким, не успостављамо је формално, лажно, тек тако, него тако да она никада не престане. Нема играња с тим. То је један од озбиљних разлога зашто, на примјер, није добро да се људи разводе – јер је немогуће развести се. „Де јуре“ јесте могуће, али „де факто“ је немогуће. Све се у бићима тих људи помијешало, ћелије су се чак помијешале. Ако си ушао у заједницу и хоћеш послије да је прекинеш, то значи да си у почетку био неискрен. Искрено би било да си ушао у заједницу тако да ни по коју цијену нећеш да се прекине. Циљ праве заједнице је то – да буде вјечна, непрекинута. Наравно, неко ће рећи – они ме туку, лажу, краду, отимају ми, морам да прекинем заједницу. То су стварно проблеми са којима се сусрећемо, али то је прије свега девијација комуникација и јавља се као посљедица а не узрок онога што је на почетку требало да буде. Ако узмемо у обзир те двије ствари: шта нам је циљ у животу и шта нам је почетак тог циља, почетак хођења путем, видјећемо да је заједница једна много озбиљна ствар.
Тако је и са почетком хришћанског живота – крштењем. А крштење је, у ствари, пар еxцелленце израз намјере, воље, хтијења за животом у заједници увијек, заувијек. То је твој завјет са Богом. Падаћеш, устајаћеш, испадаћеш, али ти си на крштењу рекао да хоћеш да то буде вјечно. И ти ћеш увијек моћи да се вратиш назад, и ако скренеш, имаћеш за шта да се ухватиш послије. Почетак сваке заједнице је дијалог, и крштење је (ако пажљиво пратите структуру самог обреда, видјећете то) један дијалог онога ко се крштава са заједницом у коју се крштава и са Богом у Кога се крштава. Невјероватно је како све почиње, све стоји и све се креће ка том дијалогу и кроз тај дијалог, и како је он важан. Да би била добра комуникација, треба нам благодат да бисмо комуницирали. Томе сам се увјерио у свом животу. Ослониш ли се да те Дух Божији учи – ти говориш, ма можда и немаш ријечи, али оне имају дејство. Ослониш ли се на своју интелигенцију, искључиш ли Духа Божијега – можеш да западнеш у разна чуда, а да ти никад не буде јасно: шта се то овдје дешава, како то не разумијем?
Много је важно и потребно да ми хришћани између себе покажемо прави дијалог. Не лицемјерно, не лажно, не кобајаги, него стварно. Ту је битан и моменат ауторитета – да увијек знаш у односу на кога стојиш, са ким комуницираш. А главни ауторитет за хришћане у сваком другом човјеку је управо то што је он хришћанин, и што је крштењем постао заједничар са Живим Богом. Кад смо у односу са оним који није хришћанин, њему ауторитет даје то што је икона Божија. Никад и никако и нипошто не бисмо смјели да у комуникацији са ниподаштавањем поступамо према том другом, као што се врло често дешава. Има људи и жена који у тој немоћи за комуникацијом изаберу један врло чудан пут – не могу да се договоре, свађају се, и једно одлучи да ћути. И то може бити неки пут, ако изађе на добар циљ, и ако уопште има добро за циљ. Ако је циљ само да буде мир, а да комуникација трпи, онда је то врло опасан и погрешан пут. Друга крајност су пак људи који стално инсистирају – „дај да то расправимо“, што је такође погрешно. Губећи достојанство у комуникацији, у дијалогу једних са другима, ми разарамо заједницу, а у оној крајњој инстанци – разарамо Цркву.
Благодат не само да је потребна за комуникацију која је тако важна, него нам треба благодат за све. Она долази тамо гдје ми направимо простора, и када настојимо да буде међу нама. А када она постане кохезиони фактор, везивни елемент, повезује нас на један потпуно диван начин.
Преузето са : www.eparhija-zahumskohercegovacka.com
