Вести из парохије

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2020. године

  ИРИНЕЈ  

по милости Божјој   православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:  

Христос васкрсе!

Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо  све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши!(Песма са васкршњег јутрења)    

Ево нас, браћо и сестре и драга децо духовна, у торжеству и радости великог празника, Васкрса. Данас је празник Васкрсења Господа нашега Исуса Христа – радујмо се и веселимо се! Васкрс је наш највећи празник – празник победе Живота над смрћу, Бога над сатаном, Човека у Христу Исусу над грехом.  Христос васкрсе из мртвих! Рецимо то свима и обрадујмо све и свакога, чак и оне који мрзе Њега, Васкрслог Богочовека, и нас, Његово наслеђе овде на земљи, и оне који не верују и још сумњају да је Он Искупитељ и Спаситељ света.  

Браћо и сестре и драга децо духовна, суштина тајне Христова Васкрсења је у томе да је “Онај Који јесте“, истовремено Син Божји и Син човечји, већ на Велики Петак, а коначно на дан Васкрсења, победио сатану и сатро његову власт и силу. Смрт и ад су поражени. Свети апостол Павле, у победоносном заносу, пита: “Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?“, а свети Василије Велики, архиепископ кападокијски, наднесен над тајном Васкрса, појашњава речи светог апостола Павла, па каже да је Господ Исус Христос Себе дао у замену смрти, “која је нас, продане греху, држала у ропству и, сишавши крстом у ад, покида окове смрти; и васкрсе у трећи дан, и свакоме отвори пут у васкрсење из мртвих. Он, Христос Господ, вели свети Василије, постаде Првина умрлих, Прворођени из мртвих, да би Он био све и сва, првенствујући у свему“.  

Дивећи се чудесном Васкрсењу из гроба, црквени песник пева: „Господе, како си се родио од Пресвете Дјеве и како си васкрсао из гроба, не знамо, али Те славимо као Спаситеља и Искупитеља.” Славећи са њим Васкрсење Христово, и ми се дивимо пред овом великом тајном и певамо: „Христос васкрсе из мртвих! Смрћу смрт победи и онима који бејаху у гробовима живот дарова!” Попут синова Израиљевих, који прешавши Црвено море узнесоше благодарења и хвале Богу и ми, браћо и сестре и драга децо духовна, прошавши кроз тугу и жалост Великог Петка и Велике Суботе и нашавши се у радости Васкрсења, принесимо хвалу Богу и узвикнимо: слава Ти, Господе, Спаситељу и Избавитељу наш, што нас избави из власти греха, смрти и ђавола!   На истини Васкрслога Христа, Који се јавио женама мироносицама, апостолима и другима, ми стојимо и јесмо! Васкрсли Господ Исус Христос је непоколебиви Темељ не само наше вере и наше Цркве већ и свеукупног нашег постојања и свега што јесте. „Αко Христос не васкрсе, онда је узалудна вера наша, узалудно је надање наше, још смо под грехом!”,  каже свети апостол Павле. У Васкрсењу је смисао свега што постоји, а без Васкрсења све, па и сâм живот, јесте бесмислен. У Васкрсењу Господа Исуса Христа открива се тајна Оваплоћења Бога Логоса, односно Његовог рођења у Витлејему и Његовог страдања као Јагњета Божјег у Јерусалиму, као и свега онога што се десило не само у Јерусалиму и Јудеји већ и у целокупној историји света.  

У светлости Христовог Васкрсења, браћо и сестре, и ми, христоносни српски народ, сагледавамо себе и своју историју. Ми смо крсноваскрни народ. Са Христом страдамо и са Њим саваскрсавамо. Сва наша историја је крстоносна и христоваскрсна, смештена између Голготе и Васкрсења. Прошле године смо славили велики јубилеј, Осамсто годишњицу аутокефалности наше Цркве. У том јубилеју смо сагледали сву ширину, дубину и висину нашег постојања у протеклих осам стотина година. Ове, пак, године Благости Господње славимо 100-годишњицу обновљења статуса Патријаршије наше Цркве. После голготског страдања нашег народа и наше Цркве у 19. веку и у првим деценијама 20. века, митрополије и епархије наше Цркве, расцепкане по територијама претходних царстава и држава, сјединиле су се у јединствену Српску Православну Цркву, чиме је  обновљена наша древна Пећка Патријаршија. Био је то благослов Божји нашем народу и нашој Цркви за наше – до тада невиђено – страдање и показано трпљење. Можда га је најбоље исказао свети мученик ђакон Авакум, када је, одбијајући да се одрекне православне вере под претњом мучења и ужасне смрти, ускликнуо: „Срб је Христов, радује се смрти!” Благословио је Бог наше јединство у борби за победу истине и правде. Благодаћу Духа Светога и снагом непоколебиве вере, наде и љубави обновили смо Пећку Патријаршију на читавом простору на којем живе православни Срби, на радост наших предака, а на понос свих нас.  

Претходно смо, драга децо духовна, попут древног Израиља, прошли преко голготâ и страхотâ, преко сињих мора и морских дубина, а потом доживели слободу и јединство. Наша голготсто-пасхална историја нам говори да никад, па ни на Велики Петак,  не смемо губити веру и наду у Бога. Зар 1915. година није била Велики Петак у  нашој новијој историји? Зар 1916. година није била година наше Албанске Голготе? А зар 1917. година није изгледала као наше погребење и полагање у “плаве гробнице“? И гле чуда! Већ следећа, 1918. година, била је година наше победе, наше слободе и нашег васкрсења, а 1920. година – година наше црквене и духовне обнове.   Сагледавајући ово чудесно дело Божје у нашој историји,  можемо са Псалмопојцем узвикнути: велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја, и нема те речи која је кадра да опева сва чудеса Твоја! Уистину су чудесни догађаји ослобођења и уједињења нашег народа, који претходише обновљењу нашег црквеног јединства и наше Патријаршије. Све нас неумитно подсећа на чудесно избављење синова Израиљевих из Мисира, његово лутање по Синају и улазак у Земљу Обећану. Нажалост, после свега тога, опет смо се, својом и туђом кривицом, нашли на историјском распећу, па милошћу Божјом опет васкрсли… И тако, ето, до наших дана!  

Док славимо Васкрсење Христово, сетимо се, драга децо духовна, наше браће и наших сестара на нашем мученичком Косову и Метохији! Помолимо се за њих да им Господ подари снаге да својим трпљењем свих безакоња и невоља граде своје и наше спасење, да никад не изгубе веру у крајњу победу Добра и да верују да је Господ, Бог милости и доброте, увек са њима и са свима који иду Божјим путевима!   Исто тако, браћо и сестре, сетимо се наше браће и наших сестара у Црној Гори који трпе велико безакоње и неправду. Безакони “закони“ укинуше истину и правду у Црној Гори. Некада поносна и дична Црна Гора, позната по чојству и јунаштву, данас покушава да нашој Цркви отме оно што је вековима било њено, оно што је читав српски народ са својим владикама, свештенством и монаштвом градио и стварао. Светиње Црне Горе, многе од њих старије од саме Црне Горе, јесу светиње народа и у њима се поје и појаће се кроз векове света Литургија, молитвама светог Василија Острошког, светог Петра Цетињског, светих новомученика пострадалих од небратске руке домаћих богобораца и молитвама свих светих угодника Божјих.  

Сетимо се данас наше мученичке браће у Сирији, Ираку и широм света, свих који страдају због људске неправде и похлепе! Једну од најлепших и најзнаменитијих земаља света – Сирију – зло и насиље су скоро уништили. Помолимо се данас за све њих и за све страдалнике да их Господ избави из руку неправедних људи!   Данас се посебно сећамо и поздравом Христос воскресе срдачно поздрављамо нашу браћу и сестре у Украјини, на челу са њиховим митрополитом Онуфријем, свим митрополитима, архиепископима и епископима, монаштвом и свештенством, који су жртве нецрквеног, несаборског и самовласног деловања нашег времена! Помолимо се за њих који страдају и поверимо их Самом Васкрслом Христу Господу да их спаси и избави из руку безаконикâ!

Драга браћо и сестре и драга децо духовна,  

Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, у невољама у каквима смо га ретко кад у прошлости дочекивали и славили. Живимо у данима пандемије која је изненада задесила човечанство. Читав свет је захваћен и угрожен једним вирусом. Да ли ће горди и себични човек данашњице извући икакав закључак из те чињенице? Или ће и даље, без покајања и без љубави, истрајавати на самоубилачком пројекту стварања свог лажног овоземаљског раја у којем нема места ни за Бога ни за човека као боголико, духовно биће? Нашавши се у оваквим невољама, морамо учинити све да себи и другима помогнемо, да разумемо и подржимо напоре и програме надлежних здравствених, санитарних и државних институција које улажу напоре како би нас заштитиле од заразе. Можда нам то тренутно тешко пада, али све што је на општу корист морамо прихватити и подржати, а себе и своје понашање томе подредити. Изнад свега, молимо се Господу Богу да нас избави од ове епидемије и сличних опасности! Молимо се Богу, учествујмо редовно и активно у светој Литургији, кајмо се за своје грехе и водимо рачуна о своме здрављу и здрављу других! Ово је прилика да добро размислимо сами о себи и о читавом свету. Гле, један вирус је уздрмао и бацио на колена читав свет и довео у опасност здравље и животе милионâ људи! „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено Достојевски. Његова порука је, рекли бисмо, актуелнија данас него што је била тада када је изречена.  

У радости Христовог Васкрсења имамо све вас, драга децо духовна, вас у отаџбини и вас расејане широм света, у својим молитвама и очински све вас поздрављамо сверадосним поздравом:

Христос васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду,о Васкрсу 2020. године.

Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва и Краљевине Норвешке:

Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини.   Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку:

1. Од уторка 24. марта 2020. године, обустављају се богослужења, тј. свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. Довољно је! ”Где су два или три сабрана у име моје, онда сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Храмове тада (док се служи Св. Литургија) држати закључане да се не би кршило законодавство државе.

2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге.  

3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље.  

4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије.  

5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем.    

6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен.   Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа… Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота.  

+ Д О С И Т Е Ј

Епископ британско-скандинавски

Парабола о блудном сину показује моћ покајања и величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији.

Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога.

И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом).

„И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе.

„Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе.

Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне.

Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника.

Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи.

Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу).

А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости.

Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим).

И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих.

Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом.

И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну.

Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин.

Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани?

Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте.Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан.

Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте.

Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета.

Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета.

За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста.

У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот.

У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту.

С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност.

Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога.

Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања – да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања.

По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником.

Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести.

 

Епископ милешевски Атанасије

Светосавско звонце, сајт Радија Светигора