Понедељак: Јутрење у 09ч. и Вечерње у 18ч.
Уторак: Јутрење у 09ч. и Вечерње у 18ч.
Среда: Пређеосвећена Литургија у 09ч. и Повечерје у 18ч.
Четвртак: Јутрење у 09ч. и Вечерње у 18ч.
Петак: Пређеосвећена Литургија у 9ч. и Акатист Богородици у 18ч.
Субота: Св. Литургија у 09ч. и Вечерња у 12ч.
Недеља: Св. Литургија у 09ч. и Вечерња у 12ч.
Поводом најновијих мера, обавештавамо Вас да је од 14. јануара 2022. године дозвољено присуство до 30 људи на служби.
Они који не могу присуствовати служби, могу се причестити након Св. Литургије од 10-10.30 ч.
Обавезно је ношење маски ако није могуће одржати метар растојања!!
На иницијативу парохије ”Св.Василије Острошког” , а уз покровитељство српског удружења ”Српске Круне”, у току је оформљавање Српске библиотеке у просторијама Српског духовног – и културног центра у Пошгруну. За почетак имамо један број доступних књига, претежно писаца новијег времена. У будућности се надамо активном прикупљању штива како највећих, тако и оних мање познатих српских писаца. Како би обогатили фонд књига, од непроцењиве би вредности биле донације и наших људи који живе у Телемарку и околини, а који желе да поклоне књиге нашој новооформљеној библиотеци. У почетку би се базирали само на српске писце или штива штампана ћириличним писмом, а временом би се проширили и на стране ауторе чији су наслови преведени на српски језик.
Примарни циљ отварања библиотеке јесте да се приближи познавање српске књижевности, историје и културне баштине, као и да познати српски писци буду читани у дијаспори.
Такође ако има заинересованих за волонтерско вођење библиотеке или пак неко ко има искуства са радом у библиотеци или је само поштовалац српске књижевности, да нам се јаве .
Сви заинтересовани донатори и приложници за Српску библиотеку могу да се јаве на е-пост :
post@srpskakruna.no ili udruzenjesrbasrpskakruna@gmail.com
Унапред хвала на подршци и сарадњи
Српска Православна Црква ”Свети Василије Острошки” Oslo
Удружење Срба у Телемарку ”Српска Круна” Пошгрун
Драга браћо и сестре,
Желели би да наставимо са реновирањем нашег храма у Брумундалу. Одмах након куповине, пре скоро две године, опремили смо богослужбени део и у њему одржали много богослужбених сабрања.
Прошле године смо избушили бунар и средили део струјне инсталације.
Ове године би требало прилагодити хигијенски део нашим потребама и актуелним прописима. Одвојити тоалет од кухиње и средити кухињу. Осим тога асфалт испред улаза је много оштећен.
Од ове године су државне дотације верским заједницама преполовљене и да би ово успели да урадимо потребна нам је и материјална помоћ парохијана.
Позивам све који могу и желе да материјално учествују за наставак сређивња нашег богослужбеног објекта.
Средства могу да се уплате на рачун 3000 18 83948 (Det serbiske ortodokse kirkesamfund i Norge) или путем випса на број 587926.
Обавезно навести за Брумундал приликом уплате на рачун.
Члан ЦО, Петар Нинков
с благословом архијерејског заменика о. Душана Раковића
Шта је за нас Свети Василије? Шта је за нас било који други свети? Често се Црква Христова и свети у Цркви доживљавају на један погрешан начин. Магијски. Па људи долазе са својим проблемима или жељама у намери да их на брзину разреше. Небројено пута се то и десило. Нарочито поред кивота Светог Василија Острошког кроз кога Христос пројављује милост и љубав према нама. Јер Христос је тај који Василија чини Светим. И не само Светог Василија него и сваког другог светог. Светост није својство наше природе. Светост је дар. Дар од Бога. Дар нама људима. Свети Василије није био ништа другачији од нас. Вероватно је телесном снагом био и слабији од већине. Човек од крви и меса. Са свим бригама и невољама које могу да снађу човека. Али он је своје слабо (људско) биће усмерио ка Богу и Бог му је дао снагу. У потпуности се остварио као човек и постао свети. Свети Василије је живи доказ Божије љубави према човеку. И тако већ ево 350 година.
Блажене успомене драги учитељ и отац Радован Биговић је дао одговор на питање како се постаје свети:
„Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској.
Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људска природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити… А то је могућа само Христом.
Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега другог, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. А на Острог ко год да је дошао, које год био вере, млади или стари, доживели би благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели би неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели би исцељење и преображај.“
Зато се данас молимо Светом Василију Острошком, да његовим заступничким молитвама Господ нам свима подари више међусобне љубави и бриге једних за друге. Да наша срца отворимо једни за друге…да гледјући лице туђе видимо лице Христово, да језике обуздамо, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав…да поделимо оно што имамо јер је све дар од Бога…да Јеванђељем живимо…и светост неће бити ништа необично ни страно ни недостижно…јер ће нас Господ препознати као ближње своје и достојне сународнике Светог Василија Острошког, слава му и милост!
Драги наши парохијани ,
Радујући се сусрету са васкрслим Господом нашим Исусом Христом, Животодавцом и Победитељем смрти, Који смрћу својом смрт победи и живот нам вечни у Господу дарова, честитамо Вама и Вашим породицама Празник над празницима – ВАСКРС, најрадоснијим поздравом, поздравом којим објављујемо новог Адама , јер кроз оног првог ( Адама) дође пад, а кроз овог другог Адама дође спас (Христос) , који донесе свету дугоочекивану победу којој певамо:
Христос воскресе Анђео јавља,
Христос воскересе небо поздравља,
Хришћани чујте и радујте се ,
Христос воскресе, Христос воскресе!
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Ваши молитвеници пред васкрслим Господом,
о. Душан,
о. Горан,
о. Александар,
и о. Драган
„Целокупна настројеност људског живота као да је неповратно окренута према лепоти. Због чега толико за лепотом трага човеково око, и шта је то у лепоти чиме се човекова душа наслађује? Навикли смо да појам лепог везујемо само за чулни свет, а њену најузвишенију манифестацију сагледавамо у уметности“. Тако је од почетка људске историје: „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је дрво врло добро ради знања, узбра род са њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.“ „Лепо“ и “љупко“, „дражесно“, или „узвишено“, „величанствено“, „дивно“ и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истовето са оним што је добро, и , заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза између Лепог и Доброг.
Две књиге су познате под насловом Добротољубље (филокалиа, грчка реч која значи „љубав према лепоти“; на словенском „доброта“ значи „лепота“.) Једна од њих је и Зборник из списа Оригена, који су саставили у четвртом веку Василије Велики и Григорије Назијазин. Друга књига је антологија из чувених дела неких тридесет аскета – мистичара, светих Отаца који су живели од четвртог до петнаестог века. У овим делима реализована добродетељ представљена је као естетика духовног живота, где врлина постаје украс саобразан лепоти процеса духовности. Од свих културних породица хришћанства – Латинске, Сиријске, Египатске или Јерменске – Византија је била једина у којој је уметност била неодвојива од богословља. Византијска уметност није могла да има неутралну функцију него је изражавала веру. Кроз њен стил, символику, композицију, кроз помно састављен уметнички програм прикривања зидова византијских храмова, кроз устаљен систем, који је доминирао композицијом византијских иконостаса, иконе су постале израз и извор божанског сазнања. Блага вест да је Бог постао човек, да је боравио међу људима, да је прослављена и обожена људска природа, најпре у Христу, а преко Њега, Духом Светим у Богородици и светима – све ове „красоте цркве“ биле су изражене у византијској хришћанској уметности.
Византијски поглед на свет је био изразито теоцентричан те појам лепоте није могао да заустави на чулном, него је трагао за самим извором лепоте, односно, лепота створеног света је посматрана као икона Божија. И тај, из ничега, створени свет је у потпуности овисан о Богу. И пре Византије, антички филозоф Платон указује, да ми који смо оковани чулним светом неприродно раздвајамо појам лепоте од појма доброте и истине, и да се он само у нашем заробљеном духу везује за чулни свет. Тако он каже: Треба почети од многих појединих лепота и увек се успињати ради оне пралепоте, као да се ходи по степеницама, од једног тела ка два тела, и од ова два свима лепим телима, и од лепих тела лепим пословима, и од лепих послова лепим сазнањима, и од сазнања доспети најзад до онога сазнања које није сазнање ни по чему другом до о самој оној пралепоти, да се напослетку тако упозна суштина лепоте. Шта би смо тек онда имали мислити кад би неко могао постићи то да види лепоту по себи, јасну као сунце, чисту, непомешану, не испуњену људском плоти и бојама и многим другим смртним трицама и кучинама, него кад би могао да сагледа саму божанску лепоту у једној њеној прилици. Византијски мислиоци појам лепоте најмање везују за чулни свет. Отуда естетско, као најопштија категорија естетике, карактерише такав систем узајамних односа човјека са светом који га окружује, чији је резултат духовна наслада. Творевина је настала да служи људима и да буде општи и свима доступан извор задовољства. Због тога је релативност једна од основних карактеристика естетике. Лепота протиче кроз људску природу као поток и не пребива нити остаје заувек код једних те истих, већ постојано прелази од једних ка другима. Организовање духовне неутилитарне насладе у својству основног идеала и главног циља људског бића, довело је Византинце до естетизације целе културе, до преношења многих вањских проблема културе у естетску сферу. Естетско је почело да игра важну улогу у целом систему византијског поимања света. У историји Византије можемо сагледати седам естетских праваца.
1. Патристичка естетика је главни теоријски правац византијске естетике. Овај правац вуче корене из библијске и грчко-римске сететике код апологета другог и трећег века, односно у још предвизантијском периоду. Формиран је у периоду од четвртог до седмог века а развили су га Атанасије Александријски, Григорије Ниски, Василије Велики, Јован Златоуси и Псевдо-Дионисије Ареопагит. Они су се бавили проблемима прекраснога, светлости, слике, симбола, знака, речи и уметности. Нови узлет патристичке естетике је био у време иконоборачке кризе, када је детаљно разрађена теорија слике у ликовној уметности. У каснијем времену, од десетог до петнаестог века, имамо Симеона Новог Богослова и Григорија Паламу који развијају концепцију светлости .
2. Антикизирајућа естетика је правац који је сачувао и продужио традицију јелинске естетике и супротставио се патристичкој естетици. Овај правац је живео током целе историје Византије и своје присталице је углавном налазио међу придворном неклирикалном интелигенцијом. Од деветог века и образовани клирици показују научни интерес за античку литературу и уметност. Пројаве античке естетике видимо у византијским романима и песмама. Најзначајнији за историју естетике су погледи на уметност и прекрасно патријарха Фотија, Симеона Метафраста, Михаила Псела, Теодора Продрома и Теодора Метохита. Међутим, упркос значајним именима, овај правац, тј. хришћанизовану позновизантијску естетику није могуће сматрати за византијско уметничко мишљење.
3. Уметничконаучна естетика је правац византијске естетике који се развио у специфичном поджанру византијске литературе – у описима дела ликовне уметности и архитектуре. Византијски писци Јевсевије Памфил, Прокопије Кесаријски, Роман Слаткопојац, Астерије Амасијски, Хорикије Гаски, Николај Месарит и други су дали развијену концепцију средњевековног схватања уметности развијену из традиције библијског и грчко – римског израза.
4. Итериорна естетика јесте својеврсна ригористична естетика или естетика аскетизма. Она се развила међу монасима и силно је утицала на целокупну византијску културу. Потпуно одрицање од чулних наслада у корист духовних , идеал непохлепног живота и систем умног делања ради виђења нестворене светлости су основни проблеми овог правца. Главни теоретичари и практичари овог правца су Макарије Египатски, Нил Анкирски, Јован Лествичник, Исак Сирин и Симеон Нови Богослов. Интериорна естетика је имала изразиту естетску оријентацију са једне стране а са друге мистичну. Њу су практиковали људи посвећени духовном подвигу те у своје време није била нешто што би се подражавало, због удаљености од свакодневних норми људског живота. Она је била недостижни идеал на који се гладало са чуђењем и страхопоштовањем.
5. Култна или литургичка естетика је прожимала целокупан црквени живот Византинаца. Литургијска пракса и обреди су били сложена духовно – естетска појава која се заснивала на синтези различитих видова уметности: архитектуре, живописа, црквене музике = појања, и декоративне уметности. Уметност у Византији је била неодвојива од богословља. Литургија је била практично једини доступан извор знања Светог писма и хришћанских догмата. Литургија је значила јединствен естетски, интелектуални, музички , поетски и визуелни догађај. Њено изванредно богатство, и по вредности и по разнообразности, учинило је да постане замена за поуку и пуко слушање беседа. Наравно, много од богословског садржаја већина није могла да схвати, али су њен спољашњи облик и изрази призивали у трансцедентну и неисцрпну тајну. Поред свега, литургија је несумњиво доприносила да се грчки језик очува у областима у којима се тај језик користио, а тамо где се на литургији користио народни језик, она је задржала осећај припадности ширем, васељенском, православном предању.
6. Обичајна естетика је један практичан правац византијске естетике који се дели на два правца: естетику придворног церемонијала и естетику народног обичаја. У царској палати је сваки дан боравило по неколико хиљада људи. Преплитала су се два хијерархијска система: хијерархија доживотних и почасних достојанстава и хијерархија функција чији су носиоци могли бити опозвани. Хијерархијски односи су одређивали и протокол у различитим ситуацијама. Захваљујући тако сложеном односу настало је више списа о протоколу и дворским церемонијама а најпотпунији је Филотејев Клитерлогион, настао око 899. године. Овде се наводи двадесетшест достојанстава од који осам за евнухе и седамнаест функција од који десет за евнухе. Ритам службеног живота на двору одређивале су церемоније којима су Византинци волели да представљају царску власт и њене односе са црквом, војском и народом. Церемоније су описане у појединим делима а најпознатија је Књига о церемонијама Константина Седмог. Било да је реч о верским или световним церемонијама, оне су се делиле на пригодне (крштење, венчање, крунисање, прослава победе цара, његове сахране, пријема изасланика, унапређења достојанственика) и редовне (литургијске светковине или трке на хиподрому). Церемоније су осликавале дворску хијерархију и разоткривале односе појединаца са владаром, било да је реч о статичним ситуацијама попут гозби, било динамичним попут кретања поворки. Василевс је увек био у средишту церемонијала. Однос цара и цркве је такође описан у поменутој Константиновој књизи.
7. Естетика фолклора се слабо сачувала и уопште није истражена. У десетом веку наилазимо на појаву побожне драме која је била кратког века. Црквена драмска уметност је пала брзо у заборав али је оставила трага у иконографији, посебно у представама ругања Христу. Ту се уместо војника сликају младићи који пред Христом играју неку игру држећи марамице у рукама. Такође на сликама призора из Светог писма, у сеоским храмовима, видимо доста призора из сеоског свакодневног живота. Анахронизми се нарочито виде у облицима покућства, посуђа, ношње и оружја. Сцена ругања је била под утицајем сцена из уличног живота грађана. У старом иконографском мотиву Крунисања Христовог сачувао се без сумње мимичних представа и пародија дворског церемонијала.
Горе је наведено седам основних праваца византијске естетике који су се развили у следећим етапама: • ранохришћанска од првог до трећег века,
• рановизантијска од четвртог до седмог века,
• иконоборачка од осмог до деветог века и
• послеиконоборачка од деветог до петнаестог века.
Ранохришћански период време у коме су се зачеле многе идеје које ће постати главне у византијској естетици. То је период у коме је хришћанство прогоњена религија. Хришћани су се окупљали по приватним кућама, а храмови који су подизани по престанку гоњења нису сачувани. Врло рано су се почели окупљати на гробљима и у зградама које су подизане изнад гробова јер су то била места законом заштићена од ометања и рушења. Природно је да су према гробницама и местима мучења оних који су примили смрт у време римских гоњења хришћани односили са пуним поштовањем, тако да су постепено стекла култни карактер. Катакомбе су почеле настајати у првом веку, а у другом и трећем веку њихов број се нагло повећао. У једној катакомби испод цркве Светог Петра у Риму пронађен је мозаик са представвом Христа као Хелија на сунчевим колима. Ово је врло занимљиво пошто су се хришћани из јудејства веома држали старозаветних прописа и Декалога који стриктно забрањује сликање Јахвеа и израду кипова, док су хришћани из незнабоштва презирали античку уметност, нарочито кипове. Међутим, Евсевије Кеса¬ријски пише о бронзаној скулптури Христа и крвоточиве жене која му се клања, на високом каменом постољу из кога расте егзотична биљка која лечи све болести. Према предању, скулптуру је из захвалности подигла ова жена по исцељењу, испред капије своје куће у Панеади. За ученог црквеног писца који је статуе лично видео приликом боравка у овом граду, оне представљају пример како су и незнабошци на свој на¬чин одавали пошту Спаситељу света. Изгледа да је скулптура уживала нарочито поштовање, јер је цар Јулијан Апостата (361–363) наредио да се она уклони и на њено место постави његова статуа. Новопостављена фигура императора је остала без главе због удара грома и на њеним остацима су, према Созомену, још средином петог столећа били ви¬дљиви трагови пламена и гарежи. Бронзану Христову статуу (Χριστοῦ ἄγαλμα) пагани су вукли улицама града, да би потом локални хришћа¬ни покупили њене поломљене делове и похранили их у цркви, где су се налазили и када је град посетио поменути настављач Евсевијеве Црквене историје.
Символички знаци су били врло погодни за распознавање чланова хришћанске заједнице, нису их могли одвести у идолопоклонство и штитили су светињу од профанисања. Најомиљенији символи тога времена су јагње и добри пастир. Алегорије са јагањцима, повезане са крстом, од петог века се налазе не само на мозаицима него и у штуку и на саркофазима и на импостима капитела стубова, на иконостасима и амвонима. Највише их има у Цариграду и Равени. Риба је узета за символ Христа, голуб символ Светог Духа, маслинова гранчица символ мира, палмона гранчица победе, винова лоза символ јединства, а кипарисово дрво је представљало блаженство вечног живота. Из античке митологије су преузети феникс и паун као символи васкрсења и Орфеј као символ Христа. Хришћански саркофази су у почетку такође имали представе Доброг Пастира и Молитељке . Од трећег века налазимо саркофаге са философима и са представом котве као символом наде. Уместо символике смрти уводи се символика раја. Представа пророка Јоне је била омиљена. Најстарији саркофаг са пророком Јоном се налази у римској цркви Санта Марија Антика, а леп пример је и Београдски саркофаг.
Основни појмови византијске естетике су формирани у рановизантијском периоду. У то време се образовао посебан византијски систем мишљења, а уметност је почела да цвета. Јустинијанов век се сматра златним веком византијске културе. Ремек-дело византијске архитектуре, који је саградио Јустинијан, а који је био посвећен Христу „Мудрости Божијој“, вековима је био највећи храм у хришћанству. Као катедрални храм Новог Рима изазивао је дивљење у целом свету и вршио је велики естетски, а са тим и мисионарски утицај . Јустинијанов савременик и историчар Прокопије у делу „О Јустинијановим грађевинама“ велича архитектонску лепоту и складност Свете Софије, а други његов савременик, Павле Силемцарије, је описао непревазиђено богатство и сјај њене унутрашњости. За ову јединствену грађевину, замишљену као caput mundi, главу света, Јустинијан је ангажовао талентованог инжињера и математичара Антемија из Тралеса, коме је историчар Агатије прорекао светску славу, сматрајући га заслужнијим од његовог сарадника Исидора из Милета. Чувени мозаици цркве Сан Витале у Равени су такође из овог периода. На првом су представљени Цар Јустинијан у друштву са архиепископом Максимијаном и пратњом, а на другом Царица Теодора са пратњом . Такође, у овом периоду је стварао и један од највећих византијских песника Роман Слаткопојац који је у црквеној поезији узвишена и сјајна личност. Роман је испевао химне за све празнике. Дубока и топла побожност исијава из тих песама. Ритам његових речи је као ритам срца испуњеног побожним визијама. У једноставном материјалу налази овај песник све нове и нове стране са који их опева и у речима слика лепоте добра и светости. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама. Он је пластичан, језгровит и кадар је да својим полетом уздигне душу слушаоца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све остале мелоде. Византијска црквена поезија нашла је у њему своје савршенство. Велики кападокијски оци су у овом периоду развијали традицију символичко – алегоријског опажања библијских текстова, а ту традицију су започели Филон, Климент и Ориген, а са посебном виртуозношћу обрађивао Григорије Ниски. Са даром аналитичког размишљања он је дао низ закључака који су поставили основе византијске теорије слике. По његовом мишљењу, слика се по свему уподобљава прволику и по својој природи она се разликује од њега, јер не би било слике, ако би у свему била идентична са архетипом. Мисли Григорија Ниског током дугог низа векова легле су у основу византијске естетике и активно утицале на развитак византијске и шире целокупне средњовековне уметности. Од времена Кападокијаца визуелна слика, посебно слика живописа, показала се на истом нивоу са речима, при чему реч није имала никакве вредности, јер се и сама показивала сликом. У исто време на западу имамо Амвросија Миланског, чији је значај био незаобилазан, не само у домену вере већ и на царком двору, пленећи пажњу Теодосија Првог. Важно је поменути и Јеронима који је преводио са грчког и Аурелија Ипонског писца чувеног дела О држави Божијој.
Византијска култура пребогата је парадоксима, а многи од њих су везани за естетику. Период иконоборства је трајао дуже од века и довео до застоја или релативног пада ликовних уметности. Управо захваљујући овом периоду имамо тако интересантну византијску естетику. Она се развијала током више векова јер Византија као држава није била млада. Она је дотрајавала живот Рима, а њена младост и снага су биле у религији. Највећи умови тога времена су били укључени у полемику око ликовних уметности и њиховог места и функције у систему византијског схватања света. Био је то највећи спор у историји цркве. У том периоду се формирала свеобухватна теорија слике односно иконе. Пошто је то била најважнија спона у византијском религиозно – философском систему, испољила се као чврст теоријски основ целокупне византијске и адекватно томе старословенске, древногрузијске и једним делом западноевропске уметности. Теорија слике, символа и знака у Византији објединила је собом основне сфере духовне културе Византинаца – онтологију, гносеологију, религију, уметност, литературу и етику и то све на основу естетског смисла иконе. Икона је побуђивала код човека духовну насладу. Естетски ефекат иконе су Византинци савршено осећали и вешто користили. Оно што се може сазнати помоћу слика или што се може насликати јесте практично цео универзум. Василије Велики и многи други, а то налазимо и код Леонарда да Винчија, говори о превасходности визуелног сазнања у односу на друге видове. Јован Дамаскин каже да све што се очима види може да се наслика. Сликају се тела и фигуре, али и духовна бића као анђели и демони, саобразно својој природи како су их видели достојни људи. Василије Велики каже да слике замењују неписменима књиге. Дамаскин и Василије Велики лепоту иконе стављају на прво место и кажу да та лепота код посматрача изазива посебно духовно задовољство. У иконоборачком периоду се префињују и развијају посебне поставке, формулисане у претходним вековима. Активно се разрађује теорија лика – слике односно иконе. Постоје два значења грчке речи είκόνα (икона): једно је старогрчко, а друго библијско-јудохришћанско. Прво је аналогијско, има своје етимолошко порекло у глаголу ἕικω, ἕοικα и означава сличност, прилику, изображење, аналогно одсликавање лика. Друго значање потиче од Седамдесеторице преводилаца Старог завета, који су грчком речју είκόνα превели јеврејско celem, односно појам појаве, представе, источашћа или супститута. Победа православља значила је да се веровање може изразити не само у пропозицијама, књигама, кроз лични доживљај, него и човековом влашћу над материјом, преко естетског доживљаја, преко гестова и положаја пред иконама. Тако Јован Дамаскин каже да пошто нису сви вични писму, нити се занимају читањем, одлучили су свети Оци да све то, као некаква изузетна дела, буде на иконама записано ради кратког помињања.
Доиста, много пута немајући на уму страдање Христово, кад угледамо икону Христовог распећа долази нам у сећање спасоносно страдање, па павши на земљу клањамо се, не материји, већ ономе ко је на икони изображен. Иконограф је позван да као агиограф слика откровењска или апокалиптична дела која указују на есхатон. Он је позван да најпре доживи таштину овог живота и тек онда, пошто прође кроз сећање на смрт, која управо открива таштину, он ће моћи да створи дела која ће изражавати радост – и то не привремену, него вечну радост која извире из Васкрсења, затим лепоту, не привремену, него рајску, есхатолошку лепоту. Позван је да прикаже једну другу и другачију интерпретацију лепоте. Ова привремена лепота привлачи, похрањује и изазива чула и зато је она дата ради овековечења врсте, и тиме, иако је једина тачка где природа показује своју супериорност, она истовремено прикрива и духовне опасности, јер је то неискупљена лепота и она зато боли, те човек има један бескрајни, бесконачни апетит за лепотом, апсолутни и хаотичан. Иконограф је зато позван да изрази једну лепоту која се не уплиће у просто занатство овог живота или острашћеност. Икона је сликарски приказ искупљеног хорохроноса у есхатону. Зато се на икони ништа не представља затамњено, односно да се налази у мраку осим демона, који се сликају и умањени за разлику од западне иконографије где се демони некад представљају и упечатљивије од Христа. Период после иконоборства можемо поделити на два дела:период Комина који је трајао од деветог до дванаестог века. Тада су настала значајна дела из области архитектуре као што су Свети Лука у Фокиди, Света Софија у Охриду и Свети Пантелејмон у Нерези. Такође у овом периоду се јавља нови полет у вајарству. Од тринаестог века настаје период Палеолога који је трајао до петнаестог века. За овај период је карактеристично што је на самој позадини фресака први пут сликан сам простор, чиме долази до изражаја како пластичност, тако и тродимензионалност. Византијска уметност је на Западу вековима била непризната или погрешно тумачена и сматрана за нижи, готово варварски облик уметности у поређењу са античком или ренесансном уметности. Хегел је окарактерисао Византијско сликарство као беживотно и као рукотворине ниже врсте, док је Фишер ликовне приказе на византијским иконама жигосао као мумије, само зато што су о њима судили по мерилима хуманистичког менталитета. Међутим, у Византијској уметности као превасходно Хришћанској уметности, влада категорија узвишеног, која се у основи разликује од категорије лепог. Лепо у нама ствара осећање насладе, а узвишено осећање чудесног. Лепо делује више на интелектуалну страну нашег бића, док узвишено више утиче на емоционалну страну. На крају, лепо нас одводи у спољни свет, а узвишено у дубине унутарњег света. Византинци су били истински хришћани који своје душе уздижу ка небу. Њихова уметност је користила различита средства како би изразила њихово веровање. У архитектури је то правилна употреба простора и светлости. Византијски храм је, гледано споља, доста једноставан. Изнутра је препун неопеваног богатства и раскоши. У иконографији су такође наглашавали духовност. Облачећи хаљинама анатомски искривљено тело, наглашавајући укрућеност у представљању, остајући равнодушни према ружноћи карактеристичних црта неке личности, Византијски иконописац истиче оно духовно и импресионира посматрача идејом да је насликани заборавио на своје физичко тело. Иконописац се не плаши да занемари природне сразмере тела. Исто тако није се избегавала ни ружноћа лица, већ се намерно користила да би се нагласила преовладавајућа вредност душевне лепоте. Глави циљ Византијске уметности је намера да се изрази узвишено, чиме она превазилази сваку другу уметност.
Византијска уметност пружа и значајан естетски доживљај, али је њен циљ да утиче на моралну и духовну природу човека. Зато не посматрамо храмове и иконе као предмете који нас доводе до усхићења, већ више као живе подсетнике на једну стварност изнад њих, на ствари трансцедентне, натприродне и као на снажан подстицај за наше унутрашње очишћење и преображење. Облик и лепота Византијског храма подсећа на небо, на Бога и на душу која би требало да се очисти и украси врлином. Икона нас узводи прволику и буди успомене на личности које су осликане и на догађаје из свештене историје, те на тај начин подстичу на ревновање и потпомогну наше напоре да живимо животом наше вере. Класичној и ренесансној уметност недостаје ово својство. Те нецрквене уметности нуде естетски доживљај, али нас не изводе изван и изнад природе нити могу да изазову преображај нашег бића. Занимљиво је да се у Византијској уметности уметник не цени на начин на који смо навикли. Он је само оруђе, који од Бога добијени дар трансформише у уметничко дело. Лепота душе, како уметника тако и посматрача, је усмерена ка невидљивој лепоти која обитава у души која се мора покренути на преображај. Зато је Византијска уметност гносеолошка, психолошка и етичка, где је упориште и највиша тачка сам логос. Тако схваћена лепота је као светлост која просијава из врховне и апсолутне лепоте самог Бога. Тако схваћена лепота јесте као светлост која произолази из архилепоте самог Бога. Лепота у Византијским уметничким делима је прволик онога што је на њима изображено. Бог се показује као оспољена лепота у свету. Зато је Византијско схватање лепоте нераздвојиво од појмова добра и истине, а то је стварност будућег века.
О. Александар Зељковић
Поводом наступајуће Васкршњих празника и причешћа Светим Тајнама, а сходно мерама које су на снази, наша Црквена Општина саопштава следеће:
Причешће Светим Тајнама ће се обављати на Цвети, Велики Четвртак, Велику Суботу, Васкршњи понедељак и Васкршњи уторак у периоду од 9.45 до 10.30ч. и на Васкрс од 8.45 до 10.30ч. Присуство верника на Св. Литургијама није дозвољено. Црква ће бити отворена од 09 до 15ч.
На Велики Петак верници ће моћи да целивају плаштаницу у периоду од 16 до 20ч.
У случају да имате потребу да посетите храм у неком другом периоду током недеље, позовите парохијске свештенике:
Парох прве парохије – о. Горан Босић (911 17 461)
Парох друге парохије – о. Александар Зељковић (940 81 427)
Парох треће парохије – о. Драган Јованов (486 62 641)
Прва Божија заповест је заповест о посту: И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува. И запрети Господ Бог човеку говорећи: Једи слободно са сваког дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш.(1.Мој 1,15-17)
Али, змија беше лукава мимо све звери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са сваког дрвета у врту?А жена рече змији: Ми једемо род са сваког дрвета у врту; Само род с оног дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умрети;Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро шта ли зло.И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра род с њега и окуси, па даде и мужу свом, те и он окуси. (1.Мој 3,1-6)
Знамо шта се после десило. Милиони страница су исписани,милион прича је испричано. Ева је погрешила. Била је преварена. Није постила. Све је било допуштено осим тог једног. Питам се шта бих ја урадио на њеном месту? Или Ти?Да ли ми данас падамо на истим искушењима? Шта каже Писмо, какво је било то искушење?
1. Добро за јело,
2. Милина га је гледати,
3. Врло драго ради знања.
У нашем црквенословенском језику имамо реч „чревоугодније“, а то значи угађање утроби, угађање телу. То је практично основни или базични грех. Свако од нас брине о свом телу. Неко на добар а неко на лош начин. Ја на лош. Грозан. Преједање и опијање нас од икона Божијих претвара у смрдљиве вреће. Такво понашање није својствено ни једном другом бићу. На ово можемо надодати многе друге ствари које људи чине како би угодили телу. Међутим, шта год и колико год угађали свом телу на овај погрешан начин ми нисмо задовољни. Као спавање дању. Колико год да спавамо то није то. Са друге стране, према телу ближњег нисмо тако снисходљиви. (Осим ако тим телом не можемо угодити нашем.) Нисмо хитри да нахранимо, оденемо или посетимо неког од ближњих. О старању за творевину која нам је поверена да не говорим. Ствар употребе и злоупотребе…Друго Евино искушење је било практично естетске природе. За ово искушење бисмо могли рећи да је на мало вишем нивоу од првог. Некако је узвишеније. Да, ако би одолели. Али се свело на нешто што је лепо да се поједе. Од тада до данас човек жели лепе ствари за себе. Да их има, да их показује, да их крије, да их једе, да њима задобије нешто друго. Због лепоте се гинуло и убијало, страдало и зло чинило. Идеали су се мењали али је искушење остало до данас. И тешко му одолимо. Боље је рећи не одолимо. Лепота, ако није схваћена на прави начин постаје проклетство и узрок пада. Сетимо се најлепшег анћела! Ствар употребе и злоупотребе…А Евино треће искушење бисмо могли повезати са путем који има неко ко „гради“ каријеру.Шта све ту можемо наћи!? Шта је све човек у стању да уради ради пословног успеха. Ради зараде која ће му омогућити да има оно што му је лепо како би задовољио оно што је временом све мање лепо (тело). Ствар употребе и злоупотребе…Зато ако смо након читања оних пар редака, са самог почетка Светог писма, осудили прамајку Еву схватамо да смо судили себи. Увек је тако… коме год да судимо. Зато смо и позвани не да судимо него да опраштамо. Зашто? Да би и нама било опроштено.Некада давно у једном часопису који се звао Искон читао сам један текст који је говорио на ову тему. Не сећам се ко је био аутор али ми се чини да је отац Ненад Илић из Амстердама имао удела у томе. Аутор је ову нашу немогућност да учинимо отклон од змијске обмане назвао „Евин синдром“ и има га свако од нас. Насупрот „Евином синдрому“ стоји „Адамов комплекс“.
Да видимо шта каже библијски текст даље…Тада им се отворише очи, и видеше да су голи; па сплетоше лишћа смоковог и начинише себи прегаче.И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.А Господ Бог викну Адама и рече му: Где си?А он рече: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.А Бог рече: Ко ти каза да си го? Да ниси јео с оног дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?А Адам рече: Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.А Господ Бог рече жени: Зашто си то учинила? А жена одговори: Змија ме превари, те једох. (1.Мој 3,7-13)Док нису прекршили заповест = пост нису имали проблем што су голи. Пошто нису одолели искушењу спознали су могућност злоупотребе. Прво тела. Почели су да граде кулу од карата. Шта то значи? Па кад су схватили да су погрешили нису се покајали. Нису престали него су наставили да слажу карте. Ум почне да се мрачи. Прво се покрију иако су до тада били голи. Потом се сакрију зато што су голи. А на питање: Да ниси јео са оног дрвета? Адам не каже јесам него: Жена коју ми Ти створи ми даде те једох! Значи, нисам ја крив него Ти Боже. А Ева каже: Змија ме наговори те једох. Увек је неко други крив. Зар не звучи познато?Колико је времена прошло од стварања света до данас тешко је рећи. А испада да се ништа није променило. Има ли наде? Па нема изван Господа Распетог и Васкрслог. Доказ за то лако можете наћи у сваком календару. И Житија светих су сваком од нас данас доступна на пар кликова. Господ је ради Тебе и ради мене дошао. Уклонио је Херувима са двери Раја и позвао да уђемо. Пост у време пандемије… имамо још једну шансу да одбацимо синдром и излечимо комплекс. Хајде да овај пут будемо мудрији и уместо да време трошимо на завере и свађе по мрежама, овај пут нешто прочитамо. Кренимо од почетка: Свето писмо! Псалтир је у средини. Не мора ни по реду. И да се молимо колико можемо. Бог је многомилостив и дуготрпељив. Ако себе поправимо поправили смо цео један свет. Јединствен и непоновљив… јер какве су ти мисли такав ти је живот.Опростите ми, коленопреклоно вас молим, сваку неправду и увреду!
Немам намеру да вас убијам у појам али морам да вам саопштим да су следећих СЕДАМ недеља кључне!!!Да, почиње благословено време поста.
Шта је пост!? Дужност!? Обавеза!? Потреба!? Обичај!? Наредба!? Завет!? Подвиг!? Потреба!? Шта год да изаберемо јесте… И није…
Пост је начин живота. Хришћански начин живота. Зато кад нас неко пита зашто постимо, наш прави одговор би требало да буде – Зато! Није лоше и – Шта Те брига?! Јер пост је, поновићу, ствар хришћанског начина живота. (Слажем се да пост није само хришћански обичај али оне друге који посте не одвраћају од поста. Често им се и диве. Тамо неки…)
Пост је и ствар хришћанског карактера. Лична ствар. Интимна. Буквално, ствар личне хигијене. Физичке и менталне. О посту се не расправља. Или постиш или не постиш. Сам Господ нас поучава да о посту ћутимо.
Да не буде забуне, о храни говорим, физичкој страни поста. Пост је, како би блажене успомене владика Атанасије рекао, ствар тренинга. Као и свака друга вештина. Један део нам је урођен, остало је ствар вежбе. Нико од нас није савршен али смо сви позвани да постанемо савршени. И зато је потребно да вежбамо. А вежба мора да се прилагоди вежбачу. Да би неко био најбољи у нечему много мора да ради. Да се труди. Упркос таленту. Талентовани опет вежбају више од нас неталентованих.
Хајде да покушамо да замислимо колики је труд био потребан нпр. Ђоковићу да би постао ово што је постао. Колико је то одрицања. Немој масно, љуто, слано, слатко, вруће, хладно, са глутеном, без холестерола, без породице, без пријатеља, вежбај, вежбај, вежбај… а ми видимо само сјај и гламур кад подигне пехар. И нервирамо се ако понекад мора да подигне тацну. Као, продао нас је. И све то из удобног кауча уз пивце и нешто за грицкање.
Или колики је труд потребан да неко постане добар глумац, певач, професор, фризер, водоинсталатер, пекар, поп, лекар… А тек неко да постане свети!? Хвала Богу који ме је удостојио да упознам многе од вас који то јесу. И то је велика утеха и подстрек мени и сваком од нас да се трудимо и да својим животом, а не само језиком, сведочимо о лепоти вере Христове. Зато, што се јела тиче, хајде да покушамо…да покажемо и себи докажемо. Себи а не неком другом. Да добру битку бијемо. Са собом. Победимо и покажемо да смо достојни назвати се децом Божијом. Хоће ли бити лако? Нама лично вероватно неће. Сваком другом ће бар изгледати да хоће.
Бићемо нервозни, свадљиви, гладни…али супротставићемо се миром, трпљењем и молитвом. Како време буде одмицало и Васкрс се ближио биће све лакше. Зато што пост није само јело или нејело.Истина је и да ћемо за ова два дана помести све из фрижидера. Сваки пут ме то подсети на Топ листу надреалиста и скеч Штрајк владе где др Неле каже – Ајмо сад сви по сендвић па штрајк глађу!
О. Александар Зељковић
У току је систематско сређивање наше базе података. Ваша помоћ је немерљива у овом подухвату и молимо вас да се одазовете позиву.
Још од фебруара 2020. године траје ажурирање постојећих контакт података чланова. Имамо веома лепо искуство са овим делом, људи се радо одазивају на нашу молбу и један део података је у потпуности сређен.
Следећи корак је поновно уписивање свих чланова старијих од 15 година. У бази имамо велики број „деце“ која су давно уписана, а која су данас увелико пунолетна. Између осталог, то морамо да урадимо да бисмо ускладили вођење базе са законом о заштити личних података и изменама закона о верским заједницама у Норвешкој.
Зато Вас молимо да своју децу упутите на наш сајт на ову вест или на информације о регистрацији (веза испод текста), где је објашњено све у вези са регистрацијом, где се налази формулар за уписивање и да их замолите да се самостално упишу. Веома је важно да приликом регистрације користе свој е-мејл.
Унапред се захваљујемо свима на помоћи.
„Џонатан Џексон (https://www.jonathanjackson.com) је амерички глумац, музичар и писац, добитник пет Еми награда. Рођен је 1982. у протестантској породици. У потрази за истинском вером мученика и Светих Отаца прешао је у Православље 2015. године.
Песму Косово (Свих жалосних радост) написао је из љубави према српском народу и Цркви, дајући лични, уметнички и молитвени допринос очувању Косова и Метохије.
Свештено братство манастира Хиландара и Задужбина Хиландара у Београду, благодаре Џонатану Џексону, као и свима који су учинили да се овај спот премијерно прикаже на Видовдан 2020. године“.
Песма и видео су објављени на каналу манастира Хиландара.
