Време поста је благословено време.
Време када би требало да се повучемо, колико ко може, у своје одаје. У одаје своје душе и поспремимо. Пометемо. Пребришемо. Да се изборимо са собом.
Добро би било пре почетка борбе стати пред огледало и погледати противника. Није шала, зар не!? Опасан је онај кога видимо. Толико пута нас је преварио. Толико пута смо допустили да нас превари. Али добро се загледајмо. Дубоко. Још дубље… Још! Све док у огледалу не препознамо замрљани лик Господњи. Да Господњи! Лик који смо заборавили. Запустили. Одбацили. И сад је време за чишћење.
Није лако. Немарни смо били. Али није немогуће.
Почнимо тако што ћемо и у ближњем потражити лик Божији. Често је јаснији од нашег. И тако се према њему опходити. Повести рачуна о брату или сестри, али не да пратимо шта једе или не једе. Пост није само јело или не јело! Нарочито код нас!
Ако говоримо о јелу онда морам рећи, а сам нисам пример, да је прави пост само онда кад крче црева! Ми не постимо. Помало „постуцкамо“ и много судимо. Гледамо и пазимо да ко други не погреши. Не сви.
Зато је време поста благословено време.
То је време кад би требало да се окренемо себи. И себи судимо. Са собом се боримо. И напоље изађемо као победници. Са сјајним лицем по речима Господњим. А ближње своје поштедимо себе. Да будемо милосрдни. Срдачни. Да не вртимо кутије и кесе и гледамо има ли трагова овога или онога унутра. Да не пратимо шта су они други купили. Да не будемо лицемери. Да не прогонимо било кога, јер Црква никад никог није гонила. Црква није судница. Црква је болница. Лечи од смрти у коју смо упали зато што нисмо постили.
Време поста је и време искушења.
Свих могућих. Време када постајемо посебно раздражљиви. Увек је тако у посту. Све креће од стомака. Зато се спремимо и наоружајмо. И изборимо. Шта су две недеље у односу на вечност. Дајемо мало да би задобили много. Ма не много, да би задобили све. А све је Живот Вечни!
Протонамесник Александар Зељковић