Празници

У храму Св. Василија Острошког у Ослу, дана 26. јануара 2020 године свечано је прослављен Св. Сава, први архиепископ и просветитељ српски. Прослава је започета Св. Литургијом, након чега су деца рецитовала песме о Св. Сави, а свечани ручак је припремила породица Трифуновић из Аскера.

Данас празнујемо Сретење. Ко се то срео са ким? Срео се човек са Богом. То је најчудеснији догађај у овоме свету. Као што је некада сам Апостол Тома посумњао у Васкрсење Господа Христа: Нећу веровати док не метнем руке своје у ребра Његова. Господ је задовољио ту безазлену жељу Свога Ученика и Свога Апостола, и јавио му се, да би збиља метнуо руку своју у ребра Спасова. И потврдио је на најочигледнији начин оно што ми сви желимо, оно што ми сви чекамо – то је победа над смрћу, Васкрсење из мртвих.

Слично се десило и данас. Престарели мудрац и учењак, Благи Симеон, имао је око двеста седамдесет година. Шта се то десило? Кад се десило Сретење његово, његов сусрет, његово сретање са Богом? У оно време, цар је египатски наредио да се преведу јеврејске књиге на његов грчки језик. И зато су најученијих седамдесет људи преводили одломке и делове Светог Писма. А тај Симеон дошао је до дела Светог Исаије: Ето, девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил – с нама Бог. Он је стао. Како може девојка родити сина? Не, то је немогуће, ја ћу да променим, ја ћу да кажем: жена родиће сина. У томе му се јави Анђео и нареди му: Не, не мењај ништа из Свете Књиге. Тако ће бити како је речено: девојка ће затруднети и родиће сина, Емануила – с нама Бог, то ће рећи Бога. И да би се заиста Старац уверио, Анђео му је рекао: Ето, ти нећеш умрети док не видиш то у шта си посумњао сада, да видиш да је заиста девојка родила човека – Богочовека Христа. И зато је Свети Симеон живео двеста седамдесет година, пун Духа Светога, побожности и вере. На данашњи дан њему се јавио Дух Свети да иде у Храм и да тамо сретне Господа Исуса. То се и десило. Он је срео, узео је на руке своје Младенца, Детенце Исуса, и рекао: Сада отпушташ у миру слугу Твога, Господе, по речи Твојој; јер видеше очи моје Спасење Твоје, које си уготовио пред лицем свих људи.

Какво је то откровење, каква је то истина коју је открио Свети Дух Светоме Старцу? То, да је Дјева родила Победитеља смрти, Спасење свету. Спасење од чега, од кога? Од греха, од смрти, спасење од ђавола, спасење од пакла. Заиста, он је у том часу, Бог му је дао, Дух Свети му је дао, и он је сагледао шта ће то Детенце да уради када одрасте, када постане човек, када постане Чудотворац и Проповедник. Он је Спасење, ево, очи моје виде Спасење Твоје. Спасење! Дух Свети је изнео пред духовне очи Светога Старца све шта је Господ урадио, све шта је Господ учинио ради ослобођења људи од греха, од смрти, и тиме показао пут спасења, спасења од греха, спасења од смрти, спасења од ђавола. То је спасење које је Он донео свету. И то је све видео Свети Старац, и зато је данашњи празник Сретење – сусрет човека и Бога, грешног човека и Спаситеља света Господа Христа.

Ми знамо из историје, од самих апостолских дана до данас, како су се људи сусретали са Господом Христом. Срео се Савле са Њим и постао Павле. Разбојник на крсту, срео се са Богом и Господом Исусом Христом на крсту, и тог истог дана био уведен у Рај. Срео се Закхеј цариник и постао Апостол. Срела се Марија Магдалена бесомучна, из које је истерао седам ђавола, и постала Света Магдалина. И тако редом безброј, безброј људи, који су се сретали са Господом Христом, и у Њему, и кроз Њега добијали спасење, спасење од греха, и Вечни Живот. Добијали Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, и све што Бог доноси човеку када се јавља у овоме свету. А све то Господ је Сам донео, Господ је објавио роду људском.

И ми хришћани, први сусрет наш са Господом Христом, када је? Када се крштавамо. Који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте, каже Свети Апостол. Тако значи, тај сусрет са Богом, то облачење у Бога наше природе, то је ослобођење од греха, од порока, од страсти, од свега демонског, од свега прљавог. Тако је сусрет са Господом Христом најважнији догађај у животу свакога од нас. Наше сретење са Њим. Да, ми се у ствари сусрећемо са Господом Христом сваки дан. Кад станеш на молитву, гле, то је већ сусрет твој са Господом Христом. Кад чиниш добро дело, еванђелско добро дело, то је такође сусрет са Њим. Тако ми од тих сусрета живимо душом, живимо Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечном Љубављу, живимо оним што је Христово, оним што је Божије, оним што је Свети и Праведни Симеон на данашњи дан осетио и видео када је узео у своја света наручја Детенце – Господа Христа.

И рекао је Свети Старац Пресветој Богомајци: Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу. Шта то значи? То значи да ће Господ Христос Својом појавом у овом свету изазвати највећу промену рода људског. Лежи да многе обори и подигне. Како то Господ Христос подиже? Господ Христос диже човека из овог земаљског света, из пролазног света у Вечни Живот, дајући му Вечну Истину, дајући му Вечну Правду, Вечну Љубав. Тако, сваки од нас људи, верујући диже се у небеса са Господом Христом, и живи Небом на земљи и Богом на земљи. Ако сваки верни и сваки хришћанин заиста то доживљава, Господ онда диже изнад греха и смрти, и дарује му Вечну Истину, Вечну Правду и Вечни Живот.

А како то обара Господ Христос? Обара све који су против Бога, све који свесно одричу Бога, хуле Бога, неће Бога. Тако, сваки од људи који слободно одбацују Господа Христа, неће Га као Бога, ето он бива оборен. Њега обарају мрачне силе, обарају га – у шта? У пакао. То је по слободној вољи његовој. Јер Господ никога од нас на силу не спасава. Он предлаже Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, свима људима, свакоме човеку. Примиш ли – ти си Његов, одбацујеш ли – то је твоје.

Зато, овај велики Свети Празник данас, браћо, нека нам послужи да ми проверимо себе. Како се ми сусрећемо са Господом Христом, на који начин, и како се треба срести са Њим?

Шта је Свето Причешће? То је примање Господа Христа у себе. То је охристовљење човека, то је давање свих небеских сила човеку. То је тако важан сусрет, бескрајно важан. И тако редом: молитва, пост, милосрђе, свако добро дело – то је наш сусрет са Господом Христом.

Нека нико не малакше у овом тешком земаљском свету. Јер, на Христово добро у овом свету са свих страна нагрћу зли људи, безбожни људи, да отму оно што је Господ Христос донео човеку. То је спасење. Ми хришћани, често смо и мученици због тога, због тог гоњења, али у томе и јесте сила Господа Христа који у свим мучењима даје блаженство души, и човек са радошћу прима све што у име Господа Христа дође на њега, и против њега, што људи чине. И да нико од нас не посумња у Вечну Истину Спасову, у Вечни Живот Спасов, већ да посведочи у роду људском о моћи и свемоћи Господа Христа, о истини коју је изрекао Свети Праведни Симеон: да Господ Христос нуди и даје спасење свету од греха, смрти и ђавола.

А Пресвета Богомајка, Која је Њега нама родила, чули сте из дивних наших песама (из тропара): Она је родила Сунце Правде, Које засија целоме свету. И постарајмо се да,заједно са Светим Старцем Симеоном, поверујемо у Господа Христа, да Њега примимо у душе своје као Победитеља смрти. Јер, он је узео у наручје своје Господа Христа, угледао у Њему спасење света, спасење у Богочовеку Господу Христу, које нам је дао Васкрсењем. А победа над смрћу – Васкрсење, то је најважнији догађај у Христовом животу. И њега ако имаш, ти си заиста хришћанин. А то значи, ти си се већ ухватио у коштац са смрћу, са гресима, да их сатреш и да осигураш себи Живот Вечни кроз васкрсење из мртвих.

Нека би Благи Господ ту јаку веру појачао у нама, да ми побеђујемо смрт духовно, Васкрслим Господом Христом и да тако и дочекамо велики празник – Васкрсење Христово. Да Га славимо, Њега Јединог Победитеља смрти, Једино Спасење света. Амин.

Преподобни Јустин Ћелијски

На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни. Бадњак je символ новог живота и надеИма још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Име бадњак повезано је са речју „бдети“ (стсл. бад) будући да се на тај дан бдело чекајући рођење Господа и Спаса Исуса Христа. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.

Молитва за освећење бадњака

Господе Исусе Христе Боже наш који си дрво живота у рају засадио да би нам даровао вечно блаженство, и који си грехом нашим пут у рај затворио, и опет милосрђем твојим на дрвету крсном ка спасењу привео и подигао нас који смо пали; сам и сада благослови ово дрво у знак крста твога и дрвета живота и у спомен рођења твога.

И као што су витлејемски пастири горењем дрвета победивши студен и хладноћу пришли да се поклоне Теби Богомладенцу, освети и домове наше огњем спасоносним, преобрази и све нас да се поклонимо рођењу Твоме, да се спасемо и Цркви Твојој, као дрвету живота, присајединимо, јер си Ти благ и човекољубац и Теби славу узносимо Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Благосиља се и освећује бадњак овај као символ дрвета крста, живота и васкрсења у спомен рођења Господњег а за освећење домова наших, кропљењем овом водом освећеном, у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче…

Ој, бадњаче бадњаче, ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и кућу ушао!
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Доносиш нам много среће, сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Колко, колко варница, толко, толко срећица
И толико оваца, и толико јањаца;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.
Христос нам се родио, у пећину спустио,
Да свуд љубав посије и озебле огрије;
Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче, рођаче, рођаче.

 По речима јеванђелиста Матеја:
“ Исус узе Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија се лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. И, гле, јавише им се Мојсије и Илија који са Њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овде три сенице[1]: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и, гле, глас из облака који говори. Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнувши очи своје не видеше никога до Исуса сама. И кад силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видели док Син Човечији из мртвих не васкрсне“ (Мт. 17,1-9).
   Који је смисао ове јеванђелске приче? Које место у земаљском животу и служењу Христовом заузима ово тајанствено јављење славе Његове?
   Неоспорна је чињеница да је лик Христов – онакав какав нам га даје Јеванђеље – пре свега лик смирења. За Његово рођење се није нашло места ни у једном граду, нити кући: Он се родио у пећини. И Христос до самога краја остаје такав: бездомник који – како је сам говорио – „нема где главу да склони“. Христос је од оних које би исцелио и којима би помогао захтевао да никоме о томе не говоре. Он се увек уклањао од сваке почасти и славе, Он се по Својој вољи вратио из Галилеје – где Му није претила никаква опасност – у Јерусалим где је претрпео понижавајуће суђење, осуду, мучење и страшну и срамну казну. „Научите се од Мене – говориоје Христос – јер сам кротак и смирен срцем…“.
   У тај и такав Христов живот, живот смирења и само унижења, само су неколико пута продрли зраци божанске силе и славе. И сваки пут су се та Христова „прослављења“ збила пред малим бројем сведока, а и ти малобројни сведоци обично нису схватали смисао тих „прослављења“.
   Тако је било у ноћи Његовог рођења када су простодушни пастири чули ангелски глас који им је „јавио – како каже Јеванђеље – радост велику“.
   Тако је било и много година касније када је Исус дошао на реку Јордан да прими крштење од Јована Крститеља и када се са неба зачуо глас који говори: „Ово је Син Мој љубљени…“. И, коначно, до таквог прослављења је дошло и на Таворској гори пред тројицом ученика Његових. И сваки пут – та тајанствена небеска слава, сваки пут – прослављење не од људи, већ свише, са Неба, од Бога…
   На питање о смислу Христовог прослављења на Таворској гори Црква одговара не некаквим објашњењима, већ самим празновањем празника Преображења, односно радошћу са којом се сваке године сећа Преображења. Једна реч господари тим празником, свим његовим молитвама, песмама и чтенијима. А та реч јесте – светлост. „Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“.
   У свету је тамно, хладно и страшно. И ту таму физичка, сунчева светлост не може да разагна. Напротив, та светлост чини само још страшнијим и безнадежнијим људски живот који се у страдањима и самоћи неумитно и неповратно сурвава ка смрти и небићу. Све је осуђено на пропаст, све страда, све је потчињено несхвативом и безнадежном закону зла и смрти.
И, гле, у том и таквом свету појављује се смирени и бездомни Човек Који нема никакве власти над људима и никакве земаљске моћи. И Он говори људима да то царство таме, зла и смрти није истински живот човеков.
   Он говори људима да такав свет таме, зла и смрти није онај свет који је Бог створио у почетку.
Он говори људима да зло, страдање и сама смрт могу и морају бити побеђени.
Он говори људима да је послат у свет од Бога Оца Свога да би спасио људе од њихове страшне поробљености злом и смрћу.
   Он говори да је човек заборавио и одрекао се своје истинске природе и свог истинског призвања.
   Он говори да људи морају да се покају да би поново могли да виде оно што више нису у стању да виде, да би поново могли да чују оно што више нису способни да чују.
Он говори да људи морају изнова да поверују да је добро јаче од зла, да је љубав јача од мржње, да је живот јачи од смрти.
   Христос исцељује и помаже људима. Христос предаје Себе свима. Но, и поред тога људи Га не схватају и не слушају, људи Му не верују. Он је људима могао да покаже Своју божанску силу и славу, и да их тиме примора да поверују у Њега. Међутим, Он од људи тражи искључиво слободну веру, слободну љубав, слободно прихватање Његове Благе Вести. Он зна да ће Га сви из страха напустити и оставити у часу Његове последње жртве и крајње самопреданости.
   Али, да би после свега, када се све заврши, у свету остало сведочанство о томе куда зове људе, шта дарује људима као Тавору – тајно од света и људи – јавља тројици Својих ученика Своју божанску славу, светлост и победно славље ка коме је човек вечно призван да узраста. Христос на Тавору јавља божанску светлост која прожима читав свет. Божанску светлост која преображава човека. Божанску светлост у којој све добија свој крајњи и вечни смисао. „Добронам је овде бити“ кликће апостол Петар видевши ту светлост и ту славу. И од тог доба Хришћанство, Црква, хришћанска вера јесу једно непрестано и радосно понављање тог – „добро нам је овде бити, непрестана молитва за вечну светлост, непрестана жеђ за просветљењем и преображењем.
   Кроз таму и зло, кроз сивило и свакодневицу овог света, као сунце кроз црне облаке, просијава светлост Преображења. Ту светлост угледава наша душа, њом се утешује наше срце, њом непрестано живимо и њом се постепено преображава ваш живот. “Господе, добро нам јеовде бити“. О, када би ове речи постале и наше речи! О, када би би ове могле да постану одговор и наше душе на дар божанске светлости! О, када би и наша молитва могла да постане молитва за преображење, за победу светлости Преображења у нама!
„Нека и нама грешнима засија светлост Твоја вечна!“.

 2. Освећење плодова

   На дан Преображења, у складу са древнохришћанским обичајем, у православним храмовима се врши освећење воћа и поврћа. То нас подстиче да себи поставимо следеће питање: који је смисао тог древног обреда, шта уопште значи освећење? Освећење плодова на Преображење јесте један од бројних црквених обреда благосиљања и освећења.
  Ако отворимо богослужбену књигу која се зове „Требник“[2], наћи ћемо тамо разне посебне службе и чинове као што су, на пример, службе и чинови освећења новога дома, житног поља, повртњака, бунара, кола и томе слично. Из овога видимо да је Црква – својим благосиљањима и освећењима – окренута читавом свету, да се над свеколиком твари диже рука Божија која благосиља.
   Зашто су људи од памтивека осећали потребу за освештавањем (твари)? Рецимо одмах да безбожничка пропаганда све црквене обреде безусловно поистовећује са сујеверјем у коме је – како она тврди – сва суштина „религије“. А сујеверје је плод страха: човек се боји, и зато почиње да верује. Боји се отрова, боји се неродне године, боји се пожара, боји се других људи. И ту се, наводно, рађа религија да би човеку понудила избављење од свих тих страхова. „Покропи светом водом воће, башту или дом и Бог ће их штитити, а преко њих и тебе самога. Као што видите – каже та пропаганда – ради се о грубом незнању, сујеверју и обмани“…
Но, и поред тога што ствари представља на такав начин, безбожничка пропаганда никада не наводи саме молитве, нити описује обреде који су повезане са тим, наводним, сујеверјем. Она то не чини, јер жели да представи свештенство, тј. свештенике као обмањиваче који експлоатишу људски страх и незнање, оперишући несхвативим и магијским ритуалним формулама. Но, ако се удубимо у те молитве и те обреде, ако бар једном у животу доживимо радост светлог и сунчаног преображењскога поднева када се врши освећење воћа и поврћа, постаје нам јасно да није Црква та која обмањује, већ да је главни обмањивач – примитивна и злобна безбожничка пропаганда. Јер, управо је та пропаганда – а не молитва Цркве – сва прожета страхом, сумњом, потребом да се дискредитује све што је узвишеније, чистије и дубље од њеног упрошћеног, материјалистичког и досадног приступа света и животу. Јер прво што видимо, чујемо и доживљавамо у обредима и молитвама освећења јесте радост и благодарност. А тамо где је страх, тамо не може бити радости и благодарности. И обратно – тамо где је радост, тамо више нема страха. „У страху је мучење“, говори свети апостол Јован Богослов. А, управо мучења и сумње нема у преображењској светлости.
   Чему се радујемо? И на чему благодаримо? У једној песми Осипа Мандељштама, посвећеној главном хришћанском богослужењу – Литургији, наилазимо и на овај задивљујући стих: „Држати на рукама цели свет, као јабуку…“. Овај стих, боље од било чега другог – управо због тога што то чини на тако једноставан и готово детињи начин – указује на извор радости и благодарења које прожима свеколику хришћанску веру. У јабуци, но – наравно – не само у јабуци, већ у читавом свету, хришћанска вера види и препознаје дар Божији, и прима читав свет као дар Божији препун љубави, лепоте и мудрости, дар Божији који говори о безмерној Божијој љубави што је створила свет и живот и даровала нам их као наш живот. Сам свет јесте плод Божије љубави према човеку и човек искључиво посредством света[3] сазнаје и воли Бога својом љубављу као одговором на Божију љубав… Човек воли свој живот и самим тим претвара живот света у свој Дар Богу.
   Наш пад и наш грех је у томе што се на све брзо навикавамо због чега нам све у свету – укључујући и нас саме – брзо постаје досадно, ниско и празно. Јабука постаје за нас само јабука. Хлеб – само хлеб. Човек – само човек. Знамо спољашњост и функцију свега, знамо све о свему. Али, ми уствари више ништа ни о чему не знамо, јер више не видимо ону божанску светлост која просијава кроз све у овом свету. И вечни задатак Цркве и хришћанске вере јесте управо у томе да непрестано побеђују ту огреховљену и чамотињску навику наше свакодневице, да нам увек изнова омогућавају да видимо оно што више нисмо у стању да видимо, да поново осетимо оно што више нисмо способни да осетимо и да поново доживимо оно што више нисмо у стању да доживимо. Свештеник освећује хлеб и вино, и подиже их ка небу, и хришћанска вера у том хлебу и вину препознаје жртву и дар, Тело и Крв Христову, препознаје причешће вечним животом. На дан Преображења у храм доносимо јабуке, крушке, грожђе, поврће и, гле, одједном се читав храм претвара у тајанствени врт, у онај блажени рај у коме је започео човеков живот и где се збио његов сусрет са Богом.
   И баш као што је први човек тада отворио своје очи и видео тај свет за који је Бог рекао да је све у њему „веома добро“, и обрадовао се, и заблагодарио Богу, тако и ми на Преображење као да први пут видимо свет препун зрцаљења Божије мудрости и љубави, и радујемо се, и благодаримо Богу. И у тој радости и благодарењу очишћује се, обнавља се и поново рађа наш живот.
   Не, Хришћанство се не одриче материје – као што то тврди лажљива безбожничка пропаганда – и не одбацује материју, већ је – напротив – прихвата и одухотворује. Хришћанство материју, са радошћу и благодарношћу, осећа као дар Божији. „Небо и земља су препуни славе Твоје“, певамо сваки дан у црквама. У том и јесте смисао освећења: њиме се слава Божија пробија кроз нашу обамрлу свест, очишћује наш слух и наш вид, и сам наш живот постаје хвала, радост и благодарност Богу.
   „А шта је са злом?“, питају нас људи. Шта је са страдањем, шта је са смрћу? Ми им одговарамо: ако се до краја просветлимо том светлошћу, ако истински примимо у себе то освећење, онда ће у нама самима почети победа над злом. И та победа ће прогутати смрт. Јер живимо у свету у коме је живео и вечно пребива Христос. Ако будемо угледали Христа, и заволели Га, и целе себе предали Њему, више ништа неће моћи да нас одвоји од Њега и ми ћемо у свему видети светлост Његовог присуства, Његове љубави и Његове победе.

Отац Александар Шмеман, Тајне Празника