„Целокупна настројеност људског живота као да је неповратно окренута према лепоти. Због чега толико за лепотом трага човеково око, и шта је то у лепоти чиме се човекова душа наслађује? Навикли смо да појам лепог везујемо само за чулни свет, а њену најузвишенију манифестацију сагледавамо у уметности“. Тако је од почетка људске историје: „И жена видећи да је род на дрвету добар за јело, и да га је милина гледати, и да је дрво врло добро ради знања, узбра род са њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.“ „Лепо“ и “љупко“, „дражесно“, или „узвишено“, „величанствено“, „дивно“ и сличне изразе – придев је који често користимо да бисмо означили нешто што нам се допада. Изгледа да је у том смислу оно што је лепо истовето са оним што је добро, и , заиста, у многим је раздобљима историје чврста веза између Лепог и Доброг.
Две књиге су познате под насловом Добротољубље (филокалиа, грчка реч која значи „љубав према лепоти“; на словенском „доброта“ значи „лепота“.) Једна од њих је и Зборник из списа Оригена, који су саставили у четвртом веку Василије Велики и Григорије Назијазин. Друга књига је антологија из чувених дела неких тридесет аскета – мистичара, светих Отаца који су живели од четвртог до петнаестог века. У овим делима реализована добродетељ представљена је као естетика духовног живота, где врлина постаје украс саобразан лепоти процеса духовности. Од свих културних породица хришћанства – Латинске, Сиријске, Египатске или Јерменске – Византија је била једина у којој је уметност била неодвојива од богословља. Византијска уметност није могла да има неутралну функцију него је изражавала веру. Кроз њен стил, символику, композицију, кроз помно састављен уметнички програм прикривања зидова византијских храмова, кроз устаљен систем, који је доминирао композицијом византијских иконостаса, иконе су постале израз и извор божанског сазнања. Блага вест да је Бог постао човек, да је боравио међу људима, да је прослављена и обожена људска природа, најпре у Христу, а преко Њега, Духом Светим у Богородици и светима – све ове „красоте цркве“ биле су изражене у византијској хришћанској уметности.
Византијски поглед на свет је био изразито теоцентричан те појам лепоте није могао да заустави на чулном, него је трагао за самим извором лепоте, односно, лепота створеног света је посматрана као икона Божија. И тај, из ничега, створени свет је у потпуности овисан о Богу. И пре Византије, антички филозоф Платон указује, да ми који смо оковани чулним светом неприродно раздвајамо појам лепоте од појма доброте и истине, и да се он само у нашем заробљеном духу везује за чулни свет. Тако он каже: Треба почети од многих појединих лепота и увек се успињати ради оне пралепоте, као да се ходи по степеницама, од једног тела ка два тела, и од ова два свима лепим телима, и од лепих тела лепим пословима, и од лепих послова лепим сазнањима, и од сазнања доспети најзад до онога сазнања које није сазнање ни по чему другом до о самој оној пралепоти, да се напослетку тако упозна суштина лепоте. Шта би смо тек онда имали мислити кад би неко могао постићи то да види лепоту по себи, јасну као сунце, чисту, непомешану, не испуњену људском плоти и бојама и многим другим смртним трицама и кучинама, него кад би могао да сагледа саму божанску лепоту у једној њеној прилици. Византијски мислиоци појам лепоте најмање везују за чулни свет. Отуда естетско, као најопштија категорија естетике, карактерише такав систем узајамних односа човјека са светом који га окружује, чији је резултат духовна наслада. Творевина је настала да служи људима и да буде општи и свима доступан извор задовољства. Због тога је релативност једна од основних карактеристика естетике. Лепота протиче кроз људску природу као поток и не пребива нити остаје заувек код једних те истих, већ постојано прелази од једних ка другима. Организовање духовне неутилитарне насладе у својству основног идеала и главног циља људског бића, довело је Византинце до естетизације целе културе, до преношења многих вањских проблема културе у естетску сферу. Естетско је почело да игра важну улогу у целом систему византијског поимања света. У историји Византије можемо сагледати седам естетских праваца.
1. Патристичка естетика је главни теоријски правац византијске естетике. Овај правац вуче корене из библијске и грчко-римске сететике код апологета другог и трећег века, односно у још предвизантијском периоду. Формиран је у периоду од четвртог до седмог века а развили су га Атанасије Александријски, Григорије Ниски, Василије Велики, Јован Златоуси и Псевдо-Дионисије Ареопагит. Они су се бавили проблемима прекраснога, светлости, слике, симбола, знака, речи и уметности. Нови узлет патристичке естетике је био у време иконоборачке кризе, када је детаљно разрађена теорија слике у ликовној уметности. У каснијем времену, од десетог до петнаестог века, имамо Симеона Новог Богослова и Григорија Паламу који развијају концепцију светлости .
2. Антикизирајућа естетика је правац који је сачувао и продужио традицију јелинске естетике и супротставио се патристичкој естетици. Овај правац је живео током целе историје Византије и своје присталице је углавном налазио међу придворном неклирикалном интелигенцијом. Од деветог века и образовани клирици показују научни интерес за античку литературу и уметност. Пројаве античке естетике видимо у византијским романима и песмама. Најзначајнији за историју естетике су погледи на уметност и прекрасно патријарха Фотија, Симеона Метафраста, Михаила Псела, Теодора Продрома и Теодора Метохита. Међутим, упркос значајним именима, овај правац, тј. хришћанизовану позновизантијску естетику није могуће сматрати за византијско уметничко мишљење.
3. Уметничконаучна естетика је правац византијске естетике који се развио у специфичном поджанру византијске литературе – у описима дела ликовне уметности и архитектуре. Византијски писци Јевсевије Памфил, Прокопије Кесаријски, Роман Слаткопојац, Астерије Амасијски, Хорикије Гаски, Николај Месарит и други су дали развијену концепцију средњевековног схватања уметности развијену из традиције библијског и грчко – римског израза.
4. Итериорна естетика јесте својеврсна ригористична естетика или естетика аскетизма. Она се развила међу монасима и силно је утицала на целокупну византијску културу. Потпуно одрицање од чулних наслада у корист духовних , идеал непохлепног живота и систем умног делања ради виђења нестворене светлости су основни проблеми овог правца. Главни теоретичари и практичари овог правца су Макарије Египатски, Нил Анкирски, Јован Лествичник, Исак Сирин и Симеон Нови Богослов. Интериорна естетика је имала изразиту естетску оријентацију са једне стране а са друге мистичну. Њу су практиковали људи посвећени духовном подвигу те у своје време није била нешто што би се подражавало, због удаљености од свакодневних норми људског живота. Она је била недостижни идеал на који се гладало са чуђењем и страхопоштовањем.
5. Култна или литургичка естетика је прожимала целокупан црквени живот Византинаца. Литургијска пракса и обреди су били сложена духовно – естетска појава која се заснивала на синтези различитих видова уметности: архитектуре, живописа, црквене музике = појања, и декоративне уметности. Уметност у Византији је била неодвојива од богословља. Литургија је била практично једини доступан извор знања Светог писма и хришћанских догмата. Литургија је значила јединствен естетски, интелектуални, музички , поетски и визуелни догађај. Њено изванредно богатство, и по вредности и по разнообразности, учинило је да постане замена за поуку и пуко слушање беседа. Наравно, много од богословског садржаја већина није могла да схвати, али су њен спољашњи облик и изрази призивали у трансцедентну и неисцрпну тајну. Поред свега, литургија је несумњиво доприносила да се грчки језик очува у областима у којима се тај језик користио, а тамо где се на литургији користио народни језик, она је задржала осећај припадности ширем, васељенском, православном предању.
6. Обичајна естетика је један практичан правац византијске естетике који се дели на два правца: естетику придворног церемонијала и естетику народног обичаја. У царској палати је сваки дан боравило по неколико хиљада људи. Преплитала су се два хијерархијска система: хијерархија доживотних и почасних достојанстава и хијерархија функција чији су носиоци могли бити опозвани. Хијерархијски односи су одређивали и протокол у различитим ситуацијама. Захваљујући тако сложеном односу настало је више списа о протоколу и дворским церемонијама а најпотпунији је Филотејев Клитерлогион, настао око 899. године. Овде се наводи двадесетшест достојанстава од који осам за евнухе и седамнаест функција од који десет за евнухе. Ритам службеног живота на двору одређивале су церемоније којима су Византинци волели да представљају царску власт и њене односе са црквом, војском и народом. Церемоније су описане у појединим делима а најпознатија је Књига о церемонијама Константина Седмог. Било да је реч о верским или световним церемонијама, оне су се делиле на пригодне (крштење, венчање, крунисање, прослава победе цара, његове сахране, пријема изасланика, унапређења достојанственика) и редовне (литургијске светковине или трке на хиподрому). Церемоније су осликавале дворску хијерархију и разоткривале односе појединаца са владаром, било да је реч о статичним ситуацијама попут гозби, било динамичним попут кретања поворки. Василевс је увек био у средишту церемонијала. Однос цара и цркве је такође описан у поменутој Константиновој књизи.
7. Естетика фолклора се слабо сачувала и уопште није истражена. У десетом веку наилазимо на појаву побожне драме која је била кратког века. Црквена драмска уметност је пала брзо у заборав али је оставила трага у иконографији, посебно у представама ругања Христу. Ту се уместо војника сликају младићи који пред Христом играју неку игру држећи марамице у рукама. Такође на сликама призора из Светог писма, у сеоским храмовима, видимо доста призора из сеоског свакодневног живота. Анахронизми се нарочито виде у облицима покућства, посуђа, ношње и оружја. Сцена ругања је била под утицајем сцена из уличног живота грађана. У старом иконографском мотиву Крунисања Христовог сачувао се без сумње мимичних представа и пародија дворског церемонијала.
Горе је наведено седам основних праваца византијске естетике који су се развили у следећим етапама: • ранохришћанска од првог до трећег века,
• рановизантијска од четвртог до седмог века,
• иконоборачка од осмог до деветог века и
• послеиконоборачка од деветог до петнаестог века.
Ранохришћански период време у коме су се зачеле многе идеје које ће постати главне у византијској естетици. То је период у коме је хришћанство прогоњена религија. Хришћани су се окупљали по приватним кућама, а храмови који су подизани по престанку гоњења нису сачувани. Врло рано су се почели окупљати на гробљима и у зградама које су подизане изнад гробова јер су то била места законом заштићена од ометања и рушења. Природно је да су према гробницама и местима мучења оних који су примили смрт у време римских гоњења хришћани односили са пуним поштовањем, тако да су постепено стекла култни карактер. Катакомбе су почеле настајати у првом веку, а у другом и трећем веку њихов број се нагло повећао. У једној катакомби испод цркве Светог Петра у Риму пронађен је мозаик са представвом Христа као Хелија на сунчевим колима. Ово је врло занимљиво пошто су се хришћани из јудејства веома држали старозаветних прописа и Декалога који стриктно забрањује сликање Јахвеа и израду кипова, док су хришћани из незнабоштва презирали античку уметност, нарочито кипове. Међутим, Евсевије Кеса¬ријски пише о бронзаној скулптури Христа и крвоточиве жене која му се клања, на високом каменом постољу из кога расте егзотична биљка која лечи све болести. Према предању, скулптуру је из захвалности подигла ова жена по исцељењу, испред капије своје куће у Панеади. За ученог црквеног писца који је статуе лично видео приликом боравка у овом граду, оне представљају пример како су и незнабошци на свој на¬чин одавали пошту Спаситељу света. Изгледа да је скулптура уживала нарочито поштовање, јер је цар Јулијан Апостата (361–363) наредио да се она уклони и на њено место постави његова статуа. Новопостављена фигура императора је остала без главе због удара грома и на њеним остацима су, према Созомену, још средином петог столећа били ви¬дљиви трагови пламена и гарежи. Бронзану Христову статуу (Χριστοῦ ἄγαλμα) пагани су вукли улицама града, да би потом локални хришћа¬ни покупили њене поломљене делове и похранили их у цркви, где су се налазили и када је град посетио поменути настављач Евсевијеве Црквене историје.
Символички знаци су били врло погодни за распознавање чланова хришћанске заједнице, нису их могли одвести у идолопоклонство и штитили су светињу од профанисања. Најомиљенији символи тога времена су јагње и добри пастир. Алегорије са јагањцима, повезане са крстом, од петог века се налазе не само на мозаицима него и у штуку и на саркофазима и на импостима капитела стубова, на иконостасима и амвонима. Највише их има у Цариграду и Равени. Риба је узета за символ Христа, голуб символ Светог Духа, маслинова гранчица символ мира, палмона гранчица победе, винова лоза символ јединства, а кипарисово дрво је представљало блаженство вечног живота. Из античке митологије су преузети феникс и паун као символи васкрсења и Орфеј као символ Христа. Хришћански саркофази су у почетку такође имали представе Доброг Пастира и Молитељке . Од трећег века налазимо саркофаге са философима и са представом котве као символом наде. Уместо символике смрти уводи се символика раја. Представа пророка Јоне је била омиљена. Најстарији саркофаг са пророком Јоном се налази у римској цркви Санта Марија Антика, а леп пример је и Београдски саркофаг.
Основни појмови византијске естетике су формирани у рановизантијском периоду. У то време се образовао посебан византијски систем мишљења, а уметност је почела да цвета. Јустинијанов век се сматра златним веком византијске културе. Ремек-дело византијске архитектуре, који је саградио Јустинијан, а који је био посвећен Христу „Мудрости Божијој“, вековима је био највећи храм у хришћанству. Као катедрални храм Новог Рима изазивао је дивљење у целом свету и вршио је велики естетски, а са тим и мисионарски утицај . Јустинијанов савременик и историчар Прокопије у делу „О Јустинијановим грађевинама“ велича архитектонску лепоту и складност Свете Софије, а други његов савременик, Павле Силемцарије, је описао непревазиђено богатство и сјај њене унутрашњости. За ову јединствену грађевину, замишљену као caput mundi, главу света, Јустинијан је ангажовао талентованог инжињера и математичара Антемија из Тралеса, коме је историчар Агатије прорекао светску славу, сматрајући га заслужнијим од његовог сарадника Исидора из Милета. Чувени мозаици цркве Сан Витале у Равени су такође из овог периода. На првом су представљени Цар Јустинијан у друштву са архиепископом Максимијаном и пратњом, а на другом Царица Теодора са пратњом . Такође, у овом периоду је стварао и један од највећих византијских песника Роман Слаткопојац који је у црквеној поезији узвишена и сјајна личност. Роман је испевао химне за све празнике. Дубока и топла побожност исијава из тих песама. Ритам његових речи је као ритам срца испуњеног побожним визијама. У једноставном материјалу налази овај песник све нове и нове стране са који их опева и у речима слика лепоте добра и светости. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама. Он је пластичан, језгровит и кадар је да својим полетом уздигне душу слушаоца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све остале мелоде. Византијска црквена поезија нашла је у њему своје савршенство. Велики кападокијски оци су у овом периоду развијали традицију символичко – алегоријског опажања библијских текстова, а ту традицију су започели Филон, Климент и Ориген, а са посебном виртуозношћу обрађивао Григорије Ниски. Са даром аналитичког размишљања он је дао низ закључака који су поставили основе византијске теорије слике. По његовом мишљењу, слика се по свему уподобљава прволику и по својој природи она се разликује од њега, јер не би било слике, ако би у свему била идентична са архетипом. Мисли Григорија Ниског током дугог низа векова легле су у основу византијске естетике и активно утицале на развитак византијске и шире целокупне средњовековне уметности. Од времена Кападокијаца визуелна слика, посебно слика живописа, показала се на истом нивоу са речима, при чему реч није имала никакве вредности, јер се и сама показивала сликом. У исто време на западу имамо Амвросија Миланског, чији је значај био незаобилазан, не само у домену вере већ и на царком двору, пленећи пажњу Теодосија Првог. Важно је поменути и Јеронима који је преводио са грчког и Аурелија Ипонског писца чувеног дела О држави Божијој.
Византијска култура пребогата је парадоксима, а многи од њих су везани за естетику. Период иконоборства је трајао дуже од века и довео до застоја или релативног пада ликовних уметности. Управо захваљујући овом периоду имамо тако интересантну византијску естетику. Она се развијала током више векова јер Византија као држава није била млада. Она је дотрајавала живот Рима, а њена младост и снага су биле у религији. Највећи умови тога времена су били укључени у полемику око ликовних уметности и њиховог места и функције у систему византијског схватања света. Био је то највећи спор у историји цркве. У том периоду се формирала свеобухватна теорија слике односно иконе. Пошто је то била најважнија спона у византијском религиозно – философском систему, испољила се као чврст теоријски основ целокупне византијске и адекватно томе старословенске, древногрузијске и једним делом западноевропске уметности. Теорија слике, символа и знака у Византији објединила је собом основне сфере духовне културе Византинаца – онтологију, гносеологију, религију, уметност, литературу и етику и то све на основу естетског смисла иконе. Икона је побуђивала код човека духовну насладу. Естетски ефекат иконе су Византинци савршено осећали и вешто користили. Оно што се може сазнати помоћу слика или што се може насликати јесте практично цео универзум. Василије Велики и многи други, а то налазимо и код Леонарда да Винчија, говори о превасходности визуелног сазнања у односу на друге видове. Јован Дамаскин каже да све што се очима види може да се наслика. Сликају се тела и фигуре, али и духовна бића као анђели и демони, саобразно својој природи како су их видели достојни људи. Василије Велики каже да слике замењују неписменима књиге. Дамаскин и Василије Велики лепоту иконе стављају на прво место и кажу да та лепота код посматрача изазива посебно духовно задовољство. У иконоборачком периоду се префињују и развијају посебне поставке, формулисане у претходним вековима. Активно се разрађује теорија лика – слике односно иконе. Постоје два значења грчке речи είκόνα (икона): једно је старогрчко, а друго библијско-јудохришћанско. Прво је аналогијско, има своје етимолошко порекло у глаголу ἕικω, ἕοικα и означава сличност, прилику, изображење, аналогно одсликавање лика. Друго значање потиче од Седамдесеторице преводилаца Старог завета, који су грчком речју είκόνα превели јеврејско celem, односно појам појаве, представе, источашћа или супститута. Победа православља значила је да се веровање може изразити не само у пропозицијама, књигама, кроз лични доживљај, него и човековом влашћу над материјом, преко естетског доживљаја, преко гестова и положаја пред иконама. Тако Јован Дамаскин каже да пошто нису сви вични писму, нити се занимају читањем, одлучили су свети Оци да све то, као некаква изузетна дела, буде на иконама записано ради кратког помињања.
Доиста, много пута немајући на уму страдање Христово, кад угледамо икону Христовог распећа долази нам у сећање спасоносно страдање, па павши на земљу клањамо се, не материји, већ ономе ко је на икони изображен. Иконограф је позван да као агиограф слика откровењска или апокалиптична дела која указују на есхатон. Он је позван да најпре доживи таштину овог живота и тек онда, пошто прође кроз сећање на смрт, која управо открива таштину, он ће моћи да створи дела која ће изражавати радост – и то не привремену, него вечну радост која извире из Васкрсења, затим лепоту, не привремену, него рајску, есхатолошку лепоту. Позван је да прикаже једну другу и другачију интерпретацију лепоте. Ова привремена лепота привлачи, похрањује и изазива чула и зато је она дата ради овековечења врсте, и тиме, иако је једина тачка где природа показује своју супериорност, она истовремено прикрива и духовне опасности, јер је то неискупљена лепота и она зато боли, те човек има један бескрајни, бесконачни апетит за лепотом, апсолутни и хаотичан. Иконограф је зато позван да изрази једну лепоту која се не уплиће у просто занатство овог живота или острашћеност. Икона је сликарски приказ искупљеног хорохроноса у есхатону. Зато се на икони ништа не представља затамњено, односно да се налази у мраку осим демона, који се сликају и умањени за разлику од западне иконографије где се демони некад представљају и упечатљивије од Христа. Период после иконоборства можемо поделити на два дела:период Комина који је трајао од деветог до дванаестог века. Тада су настала значајна дела из области архитектуре као што су Свети Лука у Фокиди, Света Софија у Охриду и Свети Пантелејмон у Нерези. Такође у овом периоду се јавља нови полет у вајарству. Од тринаестог века настаје период Палеолога који је трајао до петнаестог века. За овај период је карактеристично што је на самој позадини фресака први пут сликан сам простор, чиме долази до изражаја како пластичност, тако и тродимензионалност. Византијска уметност је на Западу вековима била непризната или погрешно тумачена и сматрана за нижи, готово варварски облик уметности у поређењу са античком или ренесансном уметности. Хегел је окарактерисао Византијско сликарство као беживотно и као рукотворине ниже врсте, док је Фишер ликовне приказе на византијским иконама жигосао као мумије, само зато што су о њима судили по мерилима хуманистичког менталитета. Међутим, у Византијској уметности као превасходно Хришћанској уметности, влада категорија узвишеног, која се у основи разликује од категорије лепог. Лепо у нама ствара осећање насладе, а узвишено осећање чудесног. Лепо делује више на интелектуалну страну нашег бића, док узвишено више утиче на емоционалну страну. На крају, лепо нас одводи у спољни свет, а узвишено у дубине унутарњег света. Византинци су били истински хришћани који своје душе уздижу ка небу. Њихова уметност је користила различита средства како би изразила њихово веровање. У архитектури је то правилна употреба простора и светлости. Византијски храм је, гледано споља, доста једноставан. Изнутра је препун неопеваног богатства и раскоши. У иконографији су такође наглашавали духовност. Облачећи хаљинама анатомски искривљено тело, наглашавајући укрућеност у представљању, остајући равнодушни према ружноћи карактеристичних црта неке личности, Византијски иконописац истиче оно духовно и импресионира посматрача идејом да је насликани заборавио на своје физичко тело. Иконописац се не плаши да занемари природне сразмере тела. Исто тако није се избегавала ни ружноћа лица, већ се намерно користила да би се нагласила преовладавајућа вредност душевне лепоте. Глави циљ Византијске уметности је намера да се изрази узвишено, чиме она превазилази сваку другу уметност.
Византијска уметност пружа и значајан естетски доживљај, али је њен циљ да утиче на моралну и духовну природу човека. Зато не посматрамо храмове и иконе као предмете који нас доводе до усхићења, већ више као живе подсетнике на једну стварност изнад њих, на ствари трансцедентне, натприродне и као на снажан подстицај за наше унутрашње очишћење и преображење. Облик и лепота Византијског храма подсећа на небо, на Бога и на душу која би требало да се очисти и украси врлином. Икона нас узводи прволику и буди успомене на личности које су осликане и на догађаје из свештене историје, те на тај начин подстичу на ревновање и потпомогну наше напоре да живимо животом наше вере. Класичној и ренесансној уметност недостаје ово својство. Те нецрквене уметности нуде естетски доживљај, али нас не изводе изван и изнад природе нити могу да изазову преображај нашег бића. Занимљиво је да се у Византијској уметности уметник не цени на начин на који смо навикли. Он је само оруђе, који од Бога добијени дар трансформише у уметничко дело. Лепота душе, како уметника тако и посматрача, је усмерена ка невидљивој лепоти која обитава у души која се мора покренути на преображај. Зато је Византијска уметност гносеолошка, психолошка и етичка, где је упориште и највиша тачка сам логос. Тако схваћена лепота је као светлост која просијава из врховне и апсолутне лепоте самог Бога. Тако схваћена лепота јесте као светлост која произолази из архилепоте самог Бога. Лепота у Византијским уметничким делима је прволик онога што је на њима изображено. Бог се показује као оспољена лепота у свету. Зато је Византијско схватање лепоте нераздвојиво од појмова добра и истине, а то је стварност будућег века.
О. Александар Зељковић