Шта је за нас Свети Василије? Шта је за нас било који други свети? Често се Црква Христова и свети у Цркви доживљавају на један погрешан начин. Магијски. Па људи долазе са својим проблемима или жељама у намери да их на брзину разреше. Небројено пута се то и десило. Нарочито поред кивота Светог Василија Острошког кроз кога Христос пројављује милост и љубав према нама. Јер Христос је тај који Василија чини Светим. И не само Светог Василија него и сваког другог светог. Светост није својство наше природе. Светост је дар. Дар од Бога. Дар нама људима. Свети Василије није био ништа другачији од нас. Вероватно је телесном снагом био и слабији од већине. Човек од крви и меса. Са свим бригама и невољама које могу да снађу човека. Али он је своје слабо (људско) биће усмерио ка Богу и Бог му је дао снагу. У потпуности се остварио као човек и постао свети. Свети Василије је живи доказ Божије љубави према човеку. И тако већ ево 350 година.
Блажене успомене драги учитељ и отац Радован Биговић је дао одговор на питање како се постаје свети:
„Светост је дуго векова, посебно код источно-хришћанских народа била не само црквени и религиозни идеал већ и друштвени идеал, и то најдубљи друштвени идеал. Код источно-православних народа је увек био идеал свети патријарх, свети монах, свети епископ, свештеник, свети народ, свети владар, свети писац. Једноставно, светост је била она категорија која је прожимала све поре свеукупног људског живота. Да ли је данас тако? Наравно да није. Коме данас пада на памет да се потруди да његово дете, рецимо, буде светитељ? Данас постоје неки други идеали, потпуно супротни светости. И у суштини, то има за последицу разарање сваке заједнице и сваког заједништва. Јер свети Божији људи су управо они људи који побеђују себичност и егоизам, грех у себи, који нису приковани ни за шта што је од овога света, већ потпуно живе по вољи Божијој а не по вољи људској.
Данашњи човек управо говори супротно, да треба живети у складу са природом, да су суштина свеукупног нашег живота и темељ и друштва и културе и свега – људска права. Иако знамо, да је пала људска природа управо и узрок разарања људског достојанства. Да би се управо поштовала и људска личност и људско достојанство за чим вапи савремени човек није довољно и није могуће ако се само велича људска природа и она глорификује. Напротив! Треба ту природу преобразити, и променити, и припитомити… А то је могућа само Христом.
Нигде тако, као у Острогу, није остварен онај идеал о коме и данашњи свет говори: плурализам, мултиконфесионалност, мултирелигиозност… Све се то пропагира. Поштовање људских права и свега другог, а нигде тога у пракси нема. Имамо у пракси да нико не може ни са ким, да се распада свака заједница, да свако настоји да некога искористи за оно за шта му је потребан и да га онда отпише. А на Острог ко год да је дошао, које год био вере, млади или стари, доживели би благодат и силу и нестворене енергије Божије. Доживели би неко искуство које нигде нису друго могли да осете и доживе, доживели би исцељење и преображај.“
Зато се данас молимо Светом Василију Острошком, да његовим заступничким молитвама Господ нам свима подари више међусобне љубави и бриге једних за друге. Да наша срца отворимо једни за друге…да гледјући лице туђе видимо лице Христово, да језике обуздамо, да покажемо узајамну бригу, труд и љубав…да поделимо оно што имамо јер је све дар од Бога…да Јеванђељем живимо…и светост неће бити ништа необично ни страно ни недостижно…јер ће нас Господ препознати као ближње своје и достојне сународнике Светог Василија Острошког, слава му и милост!
