Немам намеру да вас убијам у појам али морам да вам саопштим да су следећих СЕДАМ недеља кључне!!!Да, почиње благословено време поста.
Шта је пост!? Дужност!? Обавеза!? Потреба!? Обичај!? Наредба!? Завет!? Подвиг!? Потреба!? Шта год да изаберемо јесте… И није…
Пост је начин живота. Хришћански начин живота. Зато кад нас неко пита зашто постимо, наш прави одговор би требало да буде – Зато! Није лоше и – Шта Те брига?! Јер пост је, поновићу, ствар хришћанског начина живота. (Слажем се да пост није само хришћански обичај али оне друге који посте не одвраћају од поста. Често им се и диве. Тамо неки…)
Пост је и ствар хришћанског карактера. Лична ствар. Интимна. Буквално, ствар личне хигијене. Физичке и менталне. О посту се не расправља. Или постиш или не постиш. Сам Господ нас поучава да о посту ћутимо.
Да не буде забуне, о храни говорим, физичкој страни поста. Пост је, како би блажене успомене владика Атанасије рекао, ствар тренинга. Као и свака друга вештина. Један део нам је урођен, остало је ствар вежбе. Нико од нас није савршен али смо сви позвани да постанемо савршени. И зато је потребно да вежбамо. А вежба мора да се прилагоди вежбачу. Да би неко био најбољи у нечему много мора да ради. Да се труди. Упркос таленту. Талентовани опет вежбају више од нас неталентованих.
Хајде да покушамо да замислимо колики је труд био потребан нпр. Ђоковићу да би постао ово што је постао. Колико је то одрицања. Немој масно, љуто, слано, слатко, вруће, хладно, са глутеном, без холестерола, без породице, без пријатеља, вежбај, вежбај, вежбај… а ми видимо само сјај и гламур кад подигне пехар. И нервирамо се ако понекад мора да подигне тацну. Као, продао нас је. И све то из удобног кауча уз пивце и нешто за грицкање.
Или колики је труд потребан да неко постане добар глумац, певач, професор, фризер, водоинсталатер, пекар, поп, лекар… А тек неко да постане свети!? Хвала Богу који ме је удостојио да упознам многе од вас који то јесу. И то је велика утеха и подстрек мени и сваком од нас да се трудимо и да својим животом, а не само језиком, сведочимо о лепоти вере Христове. Зато, што се јела тиче, хајде да покушамо…да покажемо и себи докажемо. Себи а не неком другом. Да добру битку бијемо. Са собом. Победимо и покажемо да смо достојни назвати се децом Божијом. Хоће ли бити лако? Нама лично вероватно неће. Сваком другом ће бар изгледати да хоће.
Бићемо нервозни, свадљиви, гладни…али супротставићемо се миром, трпљењем и молитвом. Како време буде одмицало и Васкрс се ближио биће све лакше. Зато што пост није само јело или нејело.Истина је и да ћемо за ова два дана помести све из фрижидера. Сваки пут ме то подсети на Топ листу надреалиста и скеч Штрајк владе где др Неле каже – Ајмо сад сви по сендвић па штрајк глађу!
О. Александар Зељковић