Свети краљ Олав (Харалдсон) Норвешки рођен је 995. године у породици малог краља од Вестфолда – Харалда Гренландера и мајке Осте Гудбрансдатир – и био је праунук првог норвешког краља Харалда Риђокосог (Лепокосог), првог ујединитеља Норвешке.
По неким историјским подацима већ од дванаесте године узео је учешћа у викиншким освајачким и пљачкашким походима на остале делове Европе (Шведску и Данску), у којима је стекао прва ратничка искуства. Прекретница у животу Светог била је битка код Кантерберија (Енглеска), 1011-1012. године, у којој су викинзи провалили у храм и за време Литургије побили монахе који су се налазили на богослужењу.
У храму је био и Свети владика Алтег (Ælfheah, 954-1012; Филлипс А. свящ. Святой Альфедж Кентерберийский, мученик и патриот. Електронска верзија на руском језику: http://www.pravoslavie.ru/put/29344.htm), исти онај архијереј који је извршио свето миропомазање Олава Тригвасона (а који је био један од чланова делегације коју је Свети кнез Владимир Руски послао у Константинопољ пре крштења Русије).
Владику су касније викинзи убили, претходно тражећи од њега да откупи себе, што је он одбијао. Учешће у нападу на Кантербери и индиректно учешће у смрти Светог Алтега је нека врста прекретнице у судбини Светог Олава Харалдсона.
Свето крштење Олав Харалдсон, по историјским подацима, примио је у Руену (Француска), највероватније 1013. године, а помиње се у Делима војводе од Нормандије: Призван од архиепископа Роберта Свети Олав окренуо се од обожавања старих богова да би пришао радости хришћанске вере. Многи од његових људи урадили су исто. Примио је веру у Христа, очишћен је крштењем и миропомазањем од стране Архиепископа. Испуњен радошћу и примљеном благодаћу, вратио се у своју земљу. (The Gesta Normannorum Ducum of William Jumieges. Ed.by E.Van Houts. Vol II. Books V-VIII. Oxford. 1995. С. 26.27.)
Године 1024. на сабору у Мостеру (Мостерхамн је данас део Бомло комуне у округу Хордаланд, Западна Норвешка), после неколико година мисионарског рада хришћанство је проглашено једином дозвољеном религијом. Норвешка постаје хришћанска земља. Више од 12 година Олав Харалдсон се трудио, проповедајући свето Јеванђеље.
За свега неколико година мирне владавине Свети Олав је заиста успео да уједини Норвешку у једну државу. Створен је јединствен систем државне власти, хришћанство постаје једина званично дозвољена религија у земљи, а хришћанска Црква добија неопходну за њен развој организациону структуру са правним оквиром, која пружа финансијску потпору епископима и свештенству. Води се тежак и немилосрдан рат са разним прекршиоцима закона, пре свега са лоповима, пљачкашима и разбојницима. Уводи се прво у Норвешкој законодавство за целу државу – Олавов закон. На основу усвојеног закона успешно се води борба против паганских обичаја што доприноси брзом духовном и друштвено-економском процвату Норвешке.
Свети Олав је после неколико година мирне владавине постигао невероватан успех. Али из разних разлога, ситуација се драматично променила и Свети Олав је морао да напусти земљу. Према летопису Фиренција из Вустера Кнут, краљ Енглеске и Данске, дознао је да Норвежани не поштују свога краља Олава због мекоће и једноставности, праведности и побожности. Затим је послао велику количину злата и сребра некима од њих, искрено их молећи да одбаце и свргну Олава и, подчинивши му се, да га прихвате као свог краља. Они су радо прихватили његов мито и саставили повратну поруку Кнуту да су спремни да га прихвате, кад год он одлучи да дође. (The chronicle of Florence of Worcester. London. 1854. 136. електронска верзија: http://www.questia.com/PM.qst?a=o&d=24291172)
Када je Олав сазнао о овим намерама, схватио је да је бесмислено да се бори против свих. Победити спољног непријатеља, немајући подршку у земљи, било је немогуће. После неколико неуспелих битака Олав је одлучио да напусти земљу у којој је његово присуство било непожељно.
Свети Олав је прво одлази у Шведску, а одатле у Русију, где је живела сестра његове супруге (Астрид Улофсдотер), Ингигерд, кћерка краља Шведске, која је постала жена Светог благоверног кнеза Јарослава Мудрог. Олав је веома топло примљен од стране Великог кнеза и кнегиње, са којим га је везивало велико пријатељство, и задржао се у Русији скоро годину дана. Значај овог периода је пре свега у значају за његово унутрашње узрастање. У познатим викиншким сагама, Снори Стурласон (Snnore Sturlason, 1178/79-1241 – писац чувених Сага о норвешким краљевима – Snnores kongesagaer) даје опис који се сматра психолошки веома верним: Кажу да је краљ Олав био побожан и богобојажљив целог свог живота. Али када је видео да губио власт, а његови непријатељи постају све моћнији, он је све своје мисли управио ка Богу. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 335-336.)
Снори говори у прилог чињеници да је Свети Олав мање мислио о власти, о могућности враћања на норвешки престо, већ је размишљао о вишњем, о поклоничким путовањима, све више и више удубљујући се у молитву. И каснија истраживања потврђују Сноријеве исказе. Свети Олав је испрва одлучио да одустане од идеје о повратку у Норвешку и желео да иде на ходочашће у Свету земљу, а затим да се повуче да би провео свој живот у молитви. Време које је провео у Русији, период физичке неактивности и његовог природног религиозног расположења које се само продубило, дало му је прилику да истражи дубље истински дух хришћанске вере. (Willson B.T. History of the Church and State in Norway. Westminster. 1903. С. 83.)
У Русији, у време својих сумњи и колебања о потреби да се врати, Свети Олав је уснио сан у коме му је његов славни предак Олав Тригвасон рекао: Ти се мучиш и не знаш шта да радиш? Ја сам изненађен да никако не можеш да донесеш одлуку, и такође, да си хтео да се одрекнеш титуле краља која ти је дата од Бога… Боље је да се вратиш својој владавини коју си добио у наслеђе. Ти си дуго тамо управљао уз Божју помоћ. Слава краља је у томе да победи своје непријатеље, и славна је за његову смрт – пасти са својим људима у борби. Или ти сумњаш да ћеш се борити за праведну ствар? Не треба да се завараваш. Зато можеш храбро да се вратиш у своју земљу, и Бог ће ти дати знак, да је она – твоја својина. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 341.)
Коначна битка се одиграла 29. јула (11. августа по новом календару), 1030. године у месту Стиклестад, у близини Трондхејма. Невероватно је како у овом последњем периоду живота Свети Олав покушава да буде у складу са духом Јеванђеља. Описијући саму битку Снори каже: У раним јутарњим сатима Олавова војска се исповедила и причестила. Говори се да је у то време краљ дао прилог да се после битке узносе молитве за његове непријатеље убијене у борби. (Willson B.T. History of the Church and State in Norway. Westminster. 1903. С. 87.)
Краљ је уверен у исправност свог циља, и каже:
Што се тиче оних који ће бити са нама и умрети у овој борби, сви ћемо бити спасени.
(Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 352.)
Затим, Свети Олав проводи скоро сву ноћ у молитви. Само неколико сати пре борбе, у очекивању противничких трупа, Олав је задремао и уснуо сан који му је предвиђао брзу пропаст: вазнео се на небо степеницама и дошао до последњег степеника.
Битка је почела ујутру и наставила се до поднева. Свети Олав, борећи се против бројнијег и надмоћнијег непријатеља, био је рањен неколико пута, али је наставио да се бори и да се моли за своје непријатеље. Торир Пас нанео је Светом Олаву смртносну рану. Након битке и повлачења обе војске, тело Светог сахрањено је тајно.
Прошло је тачно годину дана и тело покојног краља је на чудесан начин нађено читаво. Након проналажења Олавовог тела почела су да се дешавају чуда. 3. августа 1031. године владика Гримкел уз сагласност свег народа прогласио је краља Олава светим. Јављања чуда су разлог да су се његови бивши непријатељи покајали и признали Олава светим. И главни убица Светог – Торир Пас – исцељен је још током битке.
Снори каже да се Торир Пас, који је нанео смртну рану Олаву, први пут суочио са почетком необичних догађаја који су уследили после смрти краља: Торир Пас отишао је ка телу краља Олава и узео га како доликује. Ставио је тело краља на земљу, исправио га и покрио. Он је касније рекао да, када је обрисао крв са краљевог лица, било је прелепо и да је био румен у образима као да спава, али блеђи него током живота. Краљева крв пала је на Торирову шаку, на место где је имао рану, и није било потребе да је превије, тако брзо је зацелила. Торир је сам говорио о овом чуду, када је светост краља Олава постала јасна свима. Торир је био први од племића у војсци краљевих непријатеља који је признао светост краља. (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. 364.)
Овај доказ, како примећује један од истраживача, сам по себи је веома изузетан, јер долази од човека који је био чврст противник Светог Олава (заправо је убио Олава), тако да су сви његови инстинкти и лични интереси морали да буду усмерени у супротном смеру. (Langslet L.R. Olav den Hellige. Oslo. 1998. 90.)
Тело Светог Олава је положено у храму у Трондхејму, који је постао место бројних ходочашћа од XI до XV века. О чудима која су се догодила на гробу Светог Олава: небеској звоњави звона, безброј људи који су се излечили захваљујући првим чудима, говори се у песми скаљда Торарина Славослова (скаљд или скалд је особа која се у средњем веку бавила писањем химни за потребе краљева и властеле у Скандинавији, химнограф, поета и летописац). Њен настанак треба одредити првим годинама након смрти Светог Олава. Ево неколико стихова овог дела – једног од најстаријих и највреднијих доказа светости краља Олава (Стурлусон Снорри. Круг Земной. М. 1980. С. 374.):
Као да је жив
Тамо лежи он
Тело је свето,
Вођа просветитељ…
И само по себи
Са неба
Чује се звон
Многогласни…
Олав за живота
Душу је спасао
Своју, безгрешну
Људи ишту исцељења…
Тамо, где свети
Вођа почива,
Свако слеп
И нем
Тамо ће прогледати
И говор наћи…
Докази о чудима садрже се у најранијим и поузданим причама о животу Светитеља – стиховима скаљда. Из свих различитих извора, који говоре о животу Светог Олава, истраживачи су избројали 66 чуда и чудесних догађаја. (Lund K. Katalog over sankt Olavs mirakler. Magisteravhandling. Oslo. 1994.) Помињања о неким чудима садржана су у неколико извора, друга чуда, с друге стране, помињу се само у једном од тих извора. Ево неких од тих чуда:
• исцелење жене болесне од епилепсије,
• престанак пожара у Новгороду,
• обраћење грешног човека, његово покајање и исцељење у дан прослављања Светог Олава у Нидаросу,
• чудесно проналажење изгубљеног дечака,
• три исцељења у Нидаросу,
• исцељење девојке која је ослепела као дете услед несрећног случаја,
• исцељење трговца који је сломио ногу,
• спасење брода за време олује,
• чудесна помоћ за два дечака који су се нашли у невољи на реци,
• исцељење немог човека,
• исцељење сељачког сина из Трондхејма током празника Светог Олава,
• чудесно спасавање сељака и његове имовине током пожара у Согни,
• исцељење парализованог глувонемог човека,
• исцељење слепе жене,
• спасавање рибара у невољи због непогоде,
• чудесна помоћ сељаку у невољи који у част тога поклања бика цркви у Трондхајму,
• исцељење седам година погрбљене жене…
Поштовање Светог Олава је постало опште. Дан његовог прослављања добио је посебно име – Олсок/Улсок (Olsok) – стекао значај националног празника и трајао је неколико дана. Током прославе Светог Олава људи из свих крајева Норвешке су ишли у Нидарос, где је био смештен катедрални храм посвећен Светом Олаву. Неки су прелазили стотине километара да би одали пошту Светом краљу. Ноћ уочи празника људи су проводили у молитви. На дан празника Светог Олава, 29. јула/11. августа, савршавала се Литургија и литија. Прослава је имала два главна дана (поред 29. јула/11. августа и 3/16. август, када се прославља обретење моштију Светог), у којима се спомен на Светог Олава прослављао веома свечано.
Започето за живота дело на окупљању земаља на потпуно задивљујући начин је довршено смрћу Светог краља. Податак о невероватној метаморфози бележи историчар Л. Лангслет: Ниједна друга смрт имала тако јак утицај на норвешку историји. Резултат је био одлучно стремљење према два велика циља за која се он борио: христијанизацију и државност. После Олавове смрти није било ни наговештаја о повратку паганском култу и Норвешка је од тада постала неподељена држава са једним краљем на челу. (Langslet L.R. Våre konger. Oslo. 2002. С. 48.)
Поштовање Светог Олава се невероватном брзином проширило широм Скандинавије. (Подробније о поштовању Светог у Скандинавији видети у: Helgonet i Nidaros. Olavskult och kristnande i Norden. Red. L. Rumar. Stockholm. 1997.) Та чињеница је сама по себи невероватна. С обзиром на сложене односе првенствено између Норвешке, Шведске и Данске, прослављање, поштовање, изградња храмова и ходочашћа у Трондхајм не могу да не изазову изненађење. Велика љубав према Светом Олаву у Скандинавији манифестује се у изградњи храмова у част Светог Олава, стварање бројних скулптура и слика. У Скандинавији, у средњем веку су изградили више од 400 храмова посвећених Светом Олаву. Ако посматрамо проценат ових храмова у односу на друге храмове у региону, храмови посвећени Светом Олаву заузимају треће место после храмова у част Богородице и Светог апостола Петра. А у самој Норвешкој храмова посвећених Светом Олаву је било више него храмовима у част врховног апостола, заузимајући на тај начин друго место после храмова у част Богородице. (Seierstad A. Olavsdyrking i Nidaros og Nord-Europa. Nidaros. 1930. С. 94.)
Истраживачи овако процењују значај Олава Харалдсона за Скандинавиjу: Свети Олав је постао свети заштитник Скандинавије, свети заштитник епископа и монаха, трговаца и војника, свети заштитник Ханзејских трговаца… Морамо признати да је то био највећи светац Скандинавије – како у Норвешкој, тако и ван њених граница. (Coupland S. A saint for all nations. The cult of Saint Olaf outside Norway.Småskriftserien nr.16. Nidaros Domkirkes Restaureringsarbeiders forlag. 1998. С. 15-16.)
Занимљиво је да су најстарији литургијски текстови посвећени Светом Олаву пронађени у Енглеској. Један од истраживача литургијске традиције поштовања Светог Олава пише: Најстарији литургијски рукописи пронађени су у Енглеској. Ови рукописи припадају завичају владике Гримкела, односно Јужној Енглеској. Зачуђујуће је то што већина места у којима је првобитно поштован Свети Олав налазе се на југу Енглеске, а не у оним областима у којима су живели дошавши из Скандинавије. (Solhoug A.J. The liturgy of St. Olav // Incarnation and creativity. ed. Ø Bjørdal. Trondheim. 1997. С. 69.) Заслуга епископа Гримкела у ширењу поштовања Светог Олава у Енглеској је велика – он је писао прве литургијске текстове у част Светог.
Документовано је укупно двадесет цркава посвећених Светом Олаву у Енглеској, мада се сматра да их има око четрдесет. У самом Лондону у Средњем веку саграђено је шест цркава у част Светог Олава. (Birkeli F. Tolv vintrer hadde kristendommen vært i Norge. Oslo. 1995. С. 123.) На скали поштовања Светог Олава Британско острво, по свему судећи, треба поставити на друго место у Европи, након нордијског региона.
Поштовање Светог Олава није био ограничено само на нордијски регион и Британско острво. У многим европским земљама, као и изван њених граница, изграђени су храмови у част норвешког краља, направљене су скулптуре и скулптуре, насликане краљеве слике. У једној од главних светиња хришћанства, цркви Рођења Христовог у Витлејему, очуване су фреске које приказују Светог Олава са натписом на латинском: „SCS Olauus Rex Norwaegie” (Свети Олав, краљ Норвешке). Њен настанак треба датирати на средину XII века. (Fett H. Hellig Olav Norges evige konge. Oslo. 1938. С. 80.)
Поштовање Светог Олава забележено је и у Нормандији. Свети Олав је крштен у Роуену, о чему се чува запис у локалној хроници. Сећање на норвешког викинга живело је у породици Војводе од Нормандије и његове свите. Дакле, после смрти Светог Олава на Стиклестаду и многих чуда која су се догодили после смрти, сазидано је неколико цркава посвећених Светом Олаву, покровитељу предака Нормана.
У Холандији, у Амстердаму, изграђен је храм Светог Олава, касније овековеченог на једној од Рембрантових слика. Овај храм је сачуван и данас, али се користи као сала за окупљање. Поред тога, цркве посвећене Светом Олаву биле су освећене у Толеду, Брижу, Талину, Гдањску, Стралсунду, Лубецку, Бремену и Хамбургу. Део моштију Светог Олава је задржан у чувеном манастиру Светог Виктора у Паризу. (Langslet L.R. Olav den Hellige. Oslo. 1998. С. 129- 132.) Коначно, црква посвећена Светом Олаву је подигнута у срцу православног света – Константинопољу. (Daae L. Norges Helgener. Christiania. 1879. С. 58)
Такође је проширен и сачуван култ Светог Олава у Русији. У Новгороду је подигнута црква у част Светог Олава, коју су касније хроничари назвали „викиншко светилиште”. Црква је изграђена пре краја XI века. Широко распрострањено поштовање Светог у Русији датира из времена после смрти Олава на Стиклестаду, односно 30-тих година истог века. (Мельникова Е.А. Предания о чудесах святого Олава Норвежского и его почитание в Новгороде. // «Исторический вестник» 7(11). 2000. С. 98.)
За име Светог Олава у Русији се везују неколико прича о чудима које је учинио норвешки Светац. Два од тих чуда се односе на постхумна чуда Светог:
– чудо иконе Светог Олава током пожара у Великом Новгороду када је свештеник викиншке цркве на захтев народа изнео икону Светог Олава и ватра се није ширила даље – град је био спасен. (A History of Norway. The Passion and miracles of the blessed Olafr. Ed. C. Phelpstead. London. 2001. С. 47.)
– исцељење немог човека у цркви Светог Олава.
Ови чуда су се десили не пре краја XI – почетка XII века, у време изградње храма у част Светог Олава, а најкасније до друге половине XII века, у време писања неких извора, у којем се она сусрећу (на пример, „Страдање и чуда светог Олава”).
Занимљив је податак да се име Светог Олава налази у једној руској молитви за обраћање Светој Тројици. Молитва је састављена очигледно у XI или почетком XII века и сачувана је у многобројним списима од XIV до XVI века. (Архангельский А. С. Любопытный памятник русской письменности XV века. С. Петербург. 1884. С. 13.)
Свети краљ Олав Харалдсон (995-1030) је сјајан светитељ неподељене хришћанске Цркве. Његова апостолска (мисионарска) делатност у Норвешкој трајала је око петнаестак година. Плод тих напора је крштење земље. Тако је подвиг Светог Олава – подвиг равноапостолни. Свети Олав као прави хришћанин – ревносан проповедник Јеванђеља и бескомпромисни борац против паганизма и идолопоклонства – за главну делатност свог живота, након крштења, узима служење хришћанској вери. То служење завршава се његовом мученичком кончином и наставља небеским молитвеним покровитељством за целу Скандинавију, и шире, васцелу православну васељењу, по узору на све Свете.
