А кад путоваху и он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. И у ње беше сестра по имену Марија, која седе код ногу Исусових и слушаше беседу његову. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: „Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.” А Исус одговарајући рече јој: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети.”
А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: „Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао!” А он рече: „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је.”
Овај јеванђеоски текст читамо на Литургији кадa је неки од Богородичних празника. У петак прослављамо празник Успенија Пресвете Богородице или Велику Госпојину.
Свети Ава Јустин овај Празник назива другим Васкрсом, јер након уснућа/смрти Пресвета Богородица није остала телом у гробу већ се узнела/успела на Небо. Све то слушамо и у тропару на овај Празник:
„Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, Пречиста Богородице. Прешла си живот, Мати Правог Живота, и Својим молитвама избављаш од смрти душе наше“.
Великом Госпојином се окончава и двонедељни пост. Сведоци смо да је брзо прошао. И баш смо задовољни што смо испостили. Зар не? Како год да смо постили. Често нас смућују на овом интернету са свим и свачим. Требало би постити овако, али на Преображење онако… ово и није прави пост…овој је најстрожији пост…Те овако треба, те онако не треба… тако да од дрвета не видимо шуму. Пости се и тачка! Зар је важно како!? Ако је рат, рат је за све!
Ми смо хришћани још од времена пре Светог Саве. Наш народ православни вековима је одлазио у храм и стајао на служби/литургији. Слушао је оно што се чита и оно што поп говори. И држао се тога. И није доводио ништа у питање јер нема шта да се доведе у питање. Јеванђеоски текст каже да се Марта труди али да то није најважније. Марија је добри део изабрала. И наш народ је то слушао. Ишао је у храм прво и носио принос. Неко кољиво, неко и вино, неко и хлеб. Ко је шта могао. Прво у храм, а храмова није био у сваком месту. Сатима су ходили да би стигли. На време. И уподобили се Марији. А потом су се враћали кућама и уподобљавали се Марти, како би дочекали госте. И зато је наше гостопримство чувено. Готово Аврамовско. Произилази из наше вере. И љубави.
Даље, слушајући тропар усвајали су догматику. И нису расправљали као ми данас. Знали су да је вазда Дјева, да нас није напустила нити заборавила након смрти, да је најбоља и најмилостивија заступница пред Оним кога је родила те да Он никад не одбија молбе Свете Мајке Своје. Трудили су се и да се Њој уподобе јер су знали да је испунила речи написане на крају горенаведеног јеванђеоског текта: „Ваистину, блажени су они који слушају реч Божију и држе је.” Просто. Потом би целивали икону и прошаптали неко молбу или молитву. И ишли даље кроз живот ка Животу.
Зато хајде да се и ми потрудимо и покажемо као достојни наследници оних који нам веру пренесоше. Са жаром у срцу да похитамо у храм и исповедимо своју праву веру у Христа кога Пресвета Богородица роди. Да сачувамо веру нашу и традицију. А тредиција и вера нису чување пепела него одржавање жара.
Срећан нам и благословен празник Успенија Пресвете Богородице!
