Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“.
У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.
Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од Литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.
Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна“, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна“ указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.
У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.
По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Данас се из практичних разлога, ова Литургија служи ујутру.
Света Литургија пређеосвећених Дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима св. апостола Павла, „наш живот“ (Кол. 3:4).
протојереј В. Потапов