fbpx

ИВАН А. ИЉИН-О ДОБРОТИ

Да би оценио доброту и схватио њен културни значај, човек мора неизоставно сам да је доживи: треба примити зрак туђе доброте и уживати у њему, и треба осетити како зрак моје доброте овладава срцем, речју и делима мог живота и обнавља га. Међутим, можда је још поучније искусити туђу недоброту у њеној крајњој манифестацији – као непријатељство, злобу, мржњу и презрење, искусити је дуготрајно, свестрано, као животни систем, као безнадежну, доживотну атмосферу битисања. Баш то је, по свему судећи, и дато човеку двадесетог века да би се отрезнио, опаметио и обновио… Велика је срећа искусити туђу истинску доброту, поверовати јој, поуздати се у њу и не преварити се… Она увек долази „незаслужено“, „непредвиђено“: понекад на позив, понекад без позива; не из обавезе, нити по дужности, већ као дар који се даје из властитих побуда, бесповратно, без очекивања узвратног дара и надокнаде: „ама баш забадава…” И тада, она у души, нехотично, покреће питање: „Зар је то заиста могуће? Зар у свету постоји и таква стихија? И ако постоји, зашто сви нисмо део ње и не уживамо у њој?“ Јер, то је – сасвим другачији, сасвим нови живот, прави, весео, светао; и после ње, без ње – све се чини суморно, тужно, погрешно, сурово и једва подношљиво…Туђа доброта је, истовремено, позив и обећање и испуњење обећаног; наслућивање нечег великог чему се, чак, одмах не верује; топлина од које се срце загрева и одмах реагује: јер се у њему одмах буде – збуњеност и захвалност, и љубав, и нова очигледност која нас уверава у постојање свеобухватне стихије јеванђелског обећања…

Човек који ово једном искуси не може (раније или касније, уверљиво или неуверљиво), а да не одговори својом добротом, својим зраком, „послатим“ у свет, који је „саучествујући“ и „обавезујући“. И тај одговор ће из њега изаћи тим раније, тим уверљивије и плодотворније, што он мање буде робовао окамењујућој огорчености и лажном стиду.

Велика је то срећа – осетити у свом срцу огањ доброте и пустити му на вољу у животу. У том трену, у тим часовима, човек у себи открива оно „најбоље“, његово срце пева, а инстинкт доживљава преображај: отвара се његова последња дубина, он више није сам, његово самоосећање се шири до граница живог и страдајућег света. Заборавља се на „ја“ и на „своје“; нестаје „туђе“ пошто оно постаје „моје“. И, за непријатељство и мржњу, у души више нема места.

* * *

Живот човечанства, које је изгубило доброту, био би налик страшном, бескрајном кошмару. Ево како је тај живот видео велики грчки мислилац Анаксимандар.

У неизмерном светском пространству одвија се жестока борба; и крај јој се не види. Из „Безграничног“ – предвечног и тајанственог крила свих ствари – непрестано се издвајају све нова и нова појединачна суштаства; и свако од њих жели за себе све, стреми свему и бори се за општу и искључиву власт. Раније, док је свако од ових суштастава „почивало“ растворено у Безграничном, када ниједно од њих није било „за себе“, сва суштаства су била јединствена и нису била издвојена из Јединственог-Безграничног, била су „све и у свему“. Али, потом се, свако од њих, испољавајући жељу за самосталним живљењем (ступајући у „процес индивидуације“), издвајало и постајало посебно суштаство „за себе“, појединачно и ограничено, а првобитно блажено стање у Безграничном се губило. Али, може ли се заборавити једном доживљено блаженство? Да ли је могуће не желети његов повратак и обнову…? И сад свако од њих жели то изгубљено блаженство и бори се за њега – само по себи и за себе, не схватајући да је оно доступно само Богу и достижно само у Богу… Отуда и та свеопшта, безнадежна борба.

Свако од тих суштастава се учвршћује у својој појединачности и ограничености и, истовремено, посеже за „свим“ и тражи за себе „све“. И сви сметају свима. И свако види око себе само непријатеље. И зато владају супарништво и завист: сви претендују, нападају, и горе од непријатељства; сви некуда стреме, раздражени, озлојеђени, мрзе једни друге и радују се туђем неуспеху. Нико неће да се суздржи и да попусти; свако жели да завлада свима и да „прогута“ све; и нико не схвата да управо његова претензија на све искључује друге, одбацује их и тиме његов властити циљ чини неостваривим. Борба постаје огорчена зато што се сви боре за немогуће; и што је борба упорнија, то је циљ недостижнији. И свако бесни све док не исцрпи снаге, док не доживи пропаст, ни не схвативши своју трагичну грешку. Пропадајући, он губи своје индивидуално обличје, престаје да буде појединачно и ограничено, и раствара се у Крилу Безграничног. Тек после овога, сви они могу да пронађу у Богу пуноћу бића и изгубљено блаженство…Истовремено се из општег Крила свих ствари издвајају све нова и нова суштаства и отпочињу исту ону очајничку и безнадежну борбу…

* * *

У историји човечанства бивају такви периоди када ова мрачна визија изгледа као верни одраз стварног света и људске судбине: та безнадежна борба делова ради овладавања целином, та необуздана агресивност, та жудња за влашћу и величином, то упорно свеопште непријатељство, та осуђеност на слепило…И тад ми почињемо да тражимо излаз и спасење. И право решење проблема није у „судбинској одмазди“, о којој говори Анаксимандар, нити у „добровољном самогашењу“, које проповеда Буда, већ у доброти пуној љубави, коју нам је завештао Христ, Син Божији.

Индивидуално обличје није ствар слепе судбине, нити се јавља нашом вољом; а одмазда за почињену неправду, ма како се чинила „правичном“ – не осмишљава трагедију и не даје јој креативно разрешење. Што се, пак, тиче добровољног одласка у Нирвану, у њено безгрешно и чисто блаженство, које је осетио Буда, тај одлазак представљао би одбијање животног бремена које нам је стављено на плећа, одбацивање борбе за свет, и живе љубави. Индивидуално обличје које нам је даровано је духовна мисија, а не „заблуда“ које имамо право да се решимо; оно скрива у себи неки виши смисао и стваралачки задатак, и ми немамо право да га избегавамо и да спас тражимо у бекству…

Напротив, ово бреме треба прихватити и понети. Човек мора да иживи своје индивидуално обличје у достојном и прелепом остварењу. А то успева једино у љубавној доброти.

Човек хришћанске доброте, не може и неће да учествује у агресивној борби свију против свих. Сво то завидљиво такмичење, сва та одвратна грозничавост, сва та похлепа и злоба – њему су неподношљиви: он не „тражи све“; он у људима не види непријатеље и супарнике; за тако нешто он није довољно охол и сујетан, и зато се он повлачи из тог хаоса са огорчењем и болом, можда, чак, и са одвратношћу…Он, нити је у стању, нити има потребу да вечно негира, угрожава и напада све око себе, да им све одузима и тера их у пропаст; или, по речима Леонарда да Винчија „да живи на рачун пропасти других“. Мржњу гаси жива доброта, нема ни трунке зависти, не јавља се жудња за осветом. Љубав није у стању да ужива ни у злоби, ни у интриги, ни у насиљу; она не подлеже самовољи, не напада, нити сплеткари. Доброта тражи мир и постиже га искреном „добровољношћу“; а при појави свеопштег непријатељства и сукоба, она осећа само тугу и бол.

Не знајући како да помогне тој беди, том слепилу и похлепности, доброта се окреће од њих и ослушкује нови поредак ствари. Она памти изгубљено блажено јединство у Богу и сања о њему као о Царству Божијем на земљи. Оно јој се јавља или у виду невидљивог духовног ткива, које тајновито обједињује васељену; или у виду „вечног мира“ оствареног на земљи; или у виду светске „симфоније“, која пева Осану заједно са Шилером и Бетовеном; или у слици звезданог неба које чува, у тишини, своју усхићујућу равнотежу. Добро срце живи од предосећаја сличног успомени, или од успомене сличне пророчком обећању: предвечно блаженство није заувек изгубљено, оно живи у нама у виду проницљиве наде јер је велико свејединство света и људи угодно Господу, оно је свима нама задато да га остваримо и ми смо позвани да мислимо на њега и радимо на њему – цео живот, упркос свим потешкоћама и обманама.

Из овог завета и предосећаја проистиче хришћанска доброта. Она види и мноштво, и пометњу, и непомирљивост, и ране, и несклад, и пропасти – и тражи за њих исцељење. А окрутност и злоба, напротив, живе од тог несклада, надражују те ране и препуштају се тој нетрпељивости. Зли људи су огорчени и заслепљени и ништа не знају о тајновитом ткиву Царства Божијег које је поверено човеку…

* * *

Када гледамо у очи истински добром човеку, ми видимо како из њих зрачи блага светлост која прихвата, саосећа и греје. У њима нема подозривости и осуде, нема суровости и одбојности. У њима срећемо саосећајно питање о нашем животном бремену и страдању. Ми не видимо оштар, продоран зрак испитивачке и захтевне душе, већ благи сјај који као да допире из прозора родне куће. То дира и теши, смирује, успокојава и пружа олакшање. И ми се са усхићењем питамо како је могуће да оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно? Како је могућа љубав према незнанцу? Како се нешто, што је тако необично и мало вероватно, може остварити тако очигледно?

Кроз свој благи поглед, добро срце лучи у свет стваралачко и неисцрпно „да“. Јер, доброта је попут отворених врата, она је вечно гостопримство, братско прихватање. Осећајни центар добре душе отворен је свету; могло би се рећи да је он спреман да изађе из себе и уђе у другога. Добар човек је брат свим створењима. Он као да памти првобитно свеопште јединство, заједничко порекло из јединственог сведоброг источника, од свеблагог и свемогућег Господа; он као да у себи осећа живот и ток свејединствене крви света, упркос томе што је „јестаство људско“, по речима Василија Великог „растргнуто и на хиљаду делова расечено…“ Врата која воде у кућу његове душе су отворена: она воде у ону велику Очинску Кућу, где је „много обитавалаца“ (Јн. 14, 2); сви смо ми, по свему судећи, пребивали у том Крилу до свршетка времена; и то Крило нам по свршетку времена обећава – избављење, уточиште и мир. Дакле, жива доброта зрачи светлост тог свејединственог Крила, светлост љубави, прихватања, благонаклоности и духовног сродства. Она остварује свеопште, поновно сједињавање. А ми, озарени и огрејани том светлошћу, чудимо се зашто нам се пружа утеха? Јер ми нејасно осећамо да ничим нисмо могли да „заслужимо“ ту доброту и ту љубав…

Таква човекова доброта срца је зрачећа благост Самог Творца, на прави начин примљена и емитована у свет. А Божија Благодат не тражи заслуге, већ се излива „на праведне и неправедне“ (Мт. 5, 45). И када се Божија Благодат излива кроз људско срце, када светли и греје, тада неподношљиви раздор у човечанству почиње да се стишава, мржња се примирује, завист се стиди, а похлепа пада у пометеност. Јер, доброта доноси људима благу вест о поновном сједињавању. Она је дах изгубљеног блаженства. Њој је дато да, као сунце, отапа лед и да, као огањ, топи камење…

Све ово говори да истински добро срце живи у ткиву Божијем и да осећа своју скривену везу са осталим човечанством. Оно се не одваја од тог ткива, не напада и не шири непријатељство. Оно се уживљава у живот другога, у живот свакога, одазива се и спремно је да помогне. Такав човек гледа на свет добронамерно, благо, саосећајно. И сам његов поглед је већ доброчинство за огорчене; и његове речи звуче као позив за повратак у домовину. И свако биће које ступа у његово видно поље, изазива у њему зрак благонаклоности, пали у њему огањ Божије доброте и дарује му радост. Ето зашто је Преп. Серафим Саровски сваком човеку говорио: „Радости моја…!“ И те једноставне, али тајанствене речи из рајских насеља, биле су, истовремено, излив личног срца и јеванђелски позив у Крило Оца. Јер, човек човеку у Христу – није вук ни непријатељ, већ светлост и радост…

Доброта је исцељујући балзам за ране света, аналгетик за душевне расапе и духовне ране. Она живи од сна и сазрцања у блаженој првобитности, у предвечном Крилу свих ствари; она као да пророкује о будућем поновном сједињавању у Богу и као да у земаљском животу чува свето ткиво благонаклоности, мира и свејединства…

Зар је култура могућа без доброте? Култура је јединствени дух многих душа; јединствено заједничко ткиво засебних, разједињених људи; и она се јавља у стваралачком општењу усамљених сазрцатеља. Па како је њу могуће створити без доброте?

 

Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 267–273.
Превод: Радослав Божић