Шта да Ти, Христе принесемо поводом јављања Твог ради нас као човека?
Та свака од творевина Твојих захвалност Ти изражава:
анђели певањем, небеса звездом, маги дарима, пастири дивљењем,
земља пећином, пустиња јаслама, ми пак Мајком – Девојком.
Боже од пре векова, смилуј нам се!
Оваплоћење Бога Логоса свети апостол Павле назвао је великом тајном побожности, јер „Бог се јави у телу” (Прва Тимотеју, 3, 16). Главни разлог оваплоћења Бога Логоса: искупљење од греха и закона, ради примања усиновљења, истакао је свети апостол Павле у Посланици Галатима рекавши: „А када дође пуноћа времена посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Галатима, 4, 4-7).
Својим оваплоћењем „Бог је на најочигледнији начин ушао у крвоток, у срце, у центар свега… “ И тако се открила свету тајна Божија „која је била скривена од постања света и нараштаја“ (Колошанима, 1, 26). Бог Логос оваплотио се да би „обновио нашу од греха овешталу природу“, јер није могао да подноси и гледа „како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао нас“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици:
Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше.
Слављење рођења Господа Исуса Христа по телу почело је доста касно, јер први хришћани нису празновали рођендане. Они су имали у виду речи многострадалног Јова: „Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дете“ (Књига о Јову, 3, 3), већ су славили мученички крај хришћана.
Имајући ово у виду, сасвим је онда разумљиво што се прво почело слављењем васкрсног дана – недеље и других празника, па чак и светог мученика Игњатија, а тек касније Божића. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и сећање на Христово рођење. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављења. Овај колективни празник славио је и друге успомене. Армени и данас заједно славе Богојављење и Божић.
Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Свете велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем. „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме:
Приносећи Теби на дар прве жртве [мисли се на побијену витлејемску децу] Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном – смрт, златом – царску власт, а тамјаном – преимућство божанства.
Та сличност још је јасније наглашена у тропарима односно стихирама које се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића – на Бадњи дан:
Данас виси на крсту…
Клањамо се страдањима твојим Христе…
Покажи нам и славно твоје Васкрсење!
Данас се рађа од Дјеве…
Клањамо се рођењу Твом, Христе…
Покажи нам и Твоја божанска богојављења!
Први подаци о слављењу Божића долазе из Египта око 200. године. У другој половини четвртог века, у Александрији се 6. јануара славио Божић заједно са Богојављењем. Из беседе светог Григорија Ниског 380. године, сазнајемо да су верни у Кападокији славили Божић 25. децембра. Захваљујући светом Јовану Златоустом празновање Божића уведено је у Антиохији 386. или 387. године. Свети Василије Велики предложио је светом Григорију Богослову, да у Цариграду установи празник Христовог рођења, 25. децембра, а за то је имао сагласност и светог Јована Златоустог.
У Риму се почело са слављењем Христовог рођења још 354. године, а то значи да је празновање Божића било одељено од слављења Богојављења.
Као што Васкрсу претходи Велики пост, тако и Божићу претходи четрдесетодневни пост. Четрдесетодневни пост упражњавали су свети пророци Мојсије и Илија Тесвићанин, а Спаситељ се постом припремао у суровој пустињи за свој јавни рад. Слично Пасхи, Христовом васкрсењу, и Божић је у старим типицима називан тридневном Пасхом. Пост пред Божић почиње на празник светог апостола Филипа (14. новембра). Отуда се овај пост у народу назива и Филиповим постом. Ако се пак празновање светих мученика Гурија, Самона и Авива (15. новембар) догоди, на пример, у среду, онда су Божићне покладе на празник светог апостола Филипа, а пост почиње на светог мученика Гурија, те, у том случају, наш народ Божићни пост назива и Гуријевим постом.
Из Јовановог јеванђеља сазнајемо да је Спаситељ рекао Филипу: „Хајде за мном“ (1, 43), а Филип је саопштио Натанаилу да су нашли Исуса Назарећанина и рекао му: „Дођи и види!“. Прво што треба да учинимо првог дана Божићног поста, и то сваке године, јесте да својим духовним очима видимо Исуса. Ако Га видимо и доживимо Га, Он ће заиста бити наш Бог и Господ и тада ћемо видети „небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на Сина Човјечијега“ (Јован 1:51).
Свагда научен божанственим узношењем, као некада Мојсеј, пожелео си да Бога видиш, и мисаоно си видео његов лик, и ускоро си у Сину познао подобије Оца; природа Сина и Родитеља познаје се пак као једно суштаство, и од свих се као једна природа часно узноси и царство и сила, и слава и поклоњење.
По трајању, Божићни пост долази после Великог поста, а по строгости после Успенског поста. Изузев неколико последњих дана, када се строгост поста појачава, Божићни пост се може упоредити са Петровским постом.
Прве податке о Божићном посту на западу имамо из V века. У свом 27. правилу Други трулски сабор (567) заповеда монасима да посте током целог месеца децембра до празника Христовог рођења. Сабор Mattisconensis, у Галији (581) прописује пост понедељком, средом и петком од 11. новембра до Божића. Сачуван је низ проповеди Григорија Великог које почињу од друге недеље поста који је назван Рождественским постом. Папа Александар III (XII век) разрешава франског краља Лудовика да у случају телесне немоћи може петком употребљавати рибу и вино.
На Истоку се Божићни пост први пут помиње у делу „О трима четрдесетодневницама“, које се приписују Анастасију Синаиту (VI век). Овде се говори о осамнаестодневном уздржавању од меса, сира и јаја. Четрдесетодневни пост пред Божић чуван је од светих отаца и васељенских сабора.
У току Мале четрдесетнице, како је у старини називан Божићни пост, пост је ублажен на празник Ваведења Пресвете Богородице, када се, без обзира у који се дан догоди овај празник, дозвољава употреба рибе. Ово разрешење односи се и на храмовни празник који се празнује у току овог поста. Разрешење пак на вино и јелеј бива на следеће празнике: светог апостола Матеја (16. новембра), светог апостола Андреја (30. новембра), преподобног Саву Освећеног (5. децембра), светог оца Николаја (6. децембра), Зачеће свете Ане (9. децембра), светог пророка Данила и три младића (17. децембра), у случају ако се њихово празновање не догоди у понедељак, среду и петак.
О ублажавању поста у одређене празничне дане врло лепо се говори у седмој песми канона светог великомученика Теодора, где се каже:
Закон си написао не за праведнике Твоје, праведни Владико…
Строгост Божићног поста појачава се у време претпразништва – од 20. до 24. децембра. Проучавање служби тих дана уверава нас у постојање тесне везе два претпразништва – божићног и васкрсног. Зато се на навечерје Божића на јутрењу и чују ирмоси великосуботне катавасије: Волноју морскоју…
Ако се навечерје Божића догоди у суботу или у недељу, у трпези је разрешење на јелеј и вино.
У току Божићног поста славе се свештене успомене и свете личности које су у тесној вези са празником Христовог рођења.
Већ у првим данима Божићног поста слави се празник Ваведења Пресвете Богородице (21. новембра). У тропару овог празника осећа се близина предстојећег великог празника Христовог рођења, јер „у храму Божијем Дјева отворено и јасно Христа наговештава“.
На јутрењу овог празника Црква први пут наговештава Рођење Христово божићним каноном, који је написао свети Косма Мелод под утицајем познате омилије светог Григорија Назијанзина (IV век) на Богојављење:
Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! – Јер Он се прослави.
Сину пре векова од Оца непропадљиво рођеном, а недавно од Дјеве без семена оваплоћеном, Христу Богу, узвикнимо: „Ти узнесе род наш, Ти си свет, Господе!“
Изникао си из Дјеве као она стабљика из Јесејевог корена и као онај цвет из њега, Христе. Дошао си као онај хваљени из горе засењене честаром, оваплотивши се од оне која није упознала мужа, нематеријални Боже. – Слава Твојој моћи, Господе!
Прве претпразничне стихире слушамо сваке године на празник светог апостола Андреја Првозваног. Свети Апостол и нас позива да духовним очима видимо Исуса, да будемо сведоци тајне Његовог оваплоћења.
Крштење Спаситељево у водама јорданским и победа над Сатаном у суровој пустињи био је знак да је дошло „царство небеско“ (Матеј, 12, 28), а претпразничне песме уочи празника светог апостола Андреја Првозваног указују на пут „зимске Пасхе“:
Када је оглашен Претечевим гласом да је оваплоћен Логос, који нам живот дарива, и онима који су на земљи благовести спасење, тада си за Њим, премудри, пошао…
Исаије ликуј, прими реч Божију, прореци девојци Марији, да је она купина која гори огњем и не сагорева зраком божанства. Витлејеме добро се опреми, отвори врата, Едеме: и мази идите да видите Спасење у јаслама повито, које звезда показа на врху пећине, Господа који живот даје и спасава наш род.
Јосифе, реци нам како то да Девојка коју си преузео из Светилишта водиш у Витлејем бремениту? „Пошто сам, каже, истражио шта пише код пророка и обавештен од анђела, уверио сам се да ће Марија родити Бога на необјашњив начин. Њему на поклоњење доћи ће маги са Истока, са скупоценим даровима изражавајући Му поштовање.“ Ради нас оваплоћени Господе, слава Ти!
Претпразничне песме чујемо и у служби светог оца Николаја, чије је празновање тесно везано са празником Христовог рођења, јер се слави током Божићног поста. У служби светитеља, који је пример доброте и милостив заступник сиромашних, слушамо предбожићне песме: Вертепе, добро се украси… и Неудата Дјево, одакле си дошла…
Претпразничне стихире чујемо сваке године и на празник Свете Ане (9. децембра), које нас припремају да достојно дочекамо долазак у телу Господа нашег Исуса Христа.
Мученичким успоменама украшен је наш календар, Књига Живота, пре Божића и после Божића. Поред светог мученика Евстратија, који има полијелејну службу, посебна пажња је указана светим мученицама Екатерини (24. новембра), Варвари (4. децембра), Јулијанији (21. децембра), Анастасији (22. децембра) и Евгенији (24. децембра). Објашњење за празновање светих мученица у време када се верни постом, молитвом и веома садржајним богослужењима духовно припремају да доживе празник натприродног рођења Спаситеља света од Духа Светог и пресвете Дјеве Марије даје Октоих у једном од својих тропара: Видевши Тебе, благословену међу женама, сословије женско пострада и Твом Сину, Дјево Мати, приведе се.
Поред поменутих успомена Црква припрема своје верне и двема последњим недељама: Недеља светих праотаца и Недеља светих отаца. Такве припремне недеље (додуше само по једну) имају још два празника: Воздвижење часног Крста (Крстовдан) и Богојављење. У службама светих праотаца и отаца прослављају се старозаветни праведници, Спаситељеви преци, које помиње свети апостол Матеј у родослову Господа Исуса Христа (Матеј, 1, 1-17). Из ове свештене историје види се „како се грех дубоко увукао у историју израиљског народа и у Давидову кућу, те како је богата и неизмерна милост Божија која се на њој показала“. Највећа пажња у овим службама посвећена је светом пророку Данилу и тројици младића, који су у ужареној пећи били праобраз Христовог рођења.
У црквеним песмама Недеље светих праотаца помињу се не само Ноје, Сампсон, Варак, Јефтај, Натан, Елеазар, Јосија, Јов, Самуил, Давид, Илија, сви пророци и сви остали, већ и једанаест жена, које су нашле свој живот „сакривен са Христом у Богу“ (Колошанима, 3, 3).
Заједно са праоцима и матерама и ми духовним очима гледамо „славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине“ (Јован, 1, 14), који је пре две хиљаде година „себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек“ (Филипљанима, 2, 7). Будући да смо се приликом свог крштења обукли у Христа и примили га као свог Господа, у Њему треба и да живимо (Колошанима, 2, 6).
Следеће недеље, недеље пред Божић (између 18. и 24. децембра) опет славимо успомену на оне људе и жене „који вером победише царства, чинише правду, добише обећање, затворише уста лавовима“ (Јеврејима, 11, 34). У служби ове недеље Црква прославља њихову веру у истинитог Бога, који је испунио своје обећање и послао у свет Сина свог Јединородног „да пронађе и спасе човека изгубљеног у греху и смрти, кога Он назива овцом. И Он проналази изгубљену овцу и ставља на своје раме целу овцу… “ На Литургији слушамо одељак из Посланице Јеврејима у коме се помињу они који због вере у истинитог Бога беху „камењем побијени, престругани, измучени, од мача помреше, потуцаше се у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама“ (Јеврејима, 11, 37).
Посланица набраја све оне који прославише Господа, а њихов живот и рад беше надахнут њиховом вером. Вером Енох беше узнесен да не види смрт… вером Ноје би од Бога обавештен о ономе што се још не види… вером Аврам послуша… вером принесе Аврам Исака… вером умирући Јаков благослови сваког сина Јосифова… вером су Мојсија, пошто се роди, крили… вером Рахава не погибе с неверницима… „Зато се Бог не стиди њих да се назове Бог њихов; јер им је припремио град“ (Јеврејима, 11, 16), а то је „град Бога живога, Јерусалим небески“ (Јеврејима, 12, 22).
На Литургији ове недеље слушамо одељак узет из Матејевог јеванђеља, односно родослов „Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“ (Матеј, 1, 1). У родослову помињу се лица од „Авраама до Давида кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест“ (Матеј, 1, 17).
Из генеалогије се види да је Спаситељ испуњење Закона и Пророка, а што истиче и свети апостол Павле у Посланици Галатима када каже: „Аврааму пак и семену његову речена бише обећања; не каже: и семенима, као за многе, него као за једно: и семену твојему, које је Христос“ (Галатима, 3, 16).
Претпразништво Рођења Господа нашег Исуса Христа траје пет дана. Садржајним црквеним песмама верни се позивају да припреме себе за празник за који свети Јован Златоусти каже: „Мајка свих празника јесте Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“
Циљ Спаситељевог доласка у свет врло лепо се истиче на крају претпразничног тропара, где се каже: Христос се рађа, да обнови раније пали лик у човеку, који је услед греха потамнео. О том ослобођењу говори и свети апостол Павле када каже: „Захваљујући Богу и Оцу који нас ослободи за удео у наследству светих у светлости“ (Колошанима, 1, 12), јер нас „избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје“ (Колошанима, 1, 13). Икона неизрециве славе Божије, та „небеска слика“ (Прва Коринћанима, 15, 49) потамнела је, дакле, у Адаму и његовим потомцима. Зато је на земљу дошао нови Адам, да нас посети и обнови икону коју је Он у почетку створио.
Већ у претпразничном тропару каже се да Дрво живота процвета од Дјеве у пећини… да би уочи самог Божића сазнали да је преградни зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности.
Пророчанства свих пророка испунише се: јер се Христос рађа у граду Витлејему. Рај је отворен Адамовом племену.
Наш „рај није место које се налази на мапи“. То је стање душе. Када једна личност зна Бога и живи у заједници с Њим, то је рај. Када једна личност не зна за Бога и живи у заједници са својим ништавилом, то је смрт и пакао, то је „заборављена земља“ (Псалам, 87, 12). Да личност која зна Бога заиста живи потврђује Господ када каже: „А ово је вечни живот да познају тебе јединога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јован, 17, 3).
Родивши Господа срце Пресвете Дјеве постало је шире од небеса. Духовни рај и Дрво живота израсло је на земљи. Сви Адамови потомци позвани су да једу плодове овог Дрвета. Свима онима који су у заједници са Господом Дух свети поручује: „Ономе ко победи даћу му да једе од дрвета живота које је у рају Бога мога“ (Откривење, 2, 7). То исто обећава својим истинским следбеницима и Спаситељ кад каже: „Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам сваком по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак. Блажени су који творе заповести његове, да имају право на Дрво живота, и да уђу на капије у Град“ (Откривење, 22, 12-14).
Дрво живота процвета од Дјеве и нама се непрестано упућује позив да једемо његове плодове да би били живи. „Заиста, заиста вам кажем“, говори Господ, „ако не једете тела Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, и крв моја истинско је пиће“ (Јован, 6, 53-55).
Постоји тесна веза између Спаситељевог првог доласка у свет, као Спаситеља, и другог, као Судије, када ће да суди свету. То се врло лепо види како из старозаветних текстова који се читају у службама уочи Божића, а такође и у црквеним песмама. На то нас подсећају и две престоне иконе на нашим иконостасима. Икона Богомајке са Богомладенцем – Сином Божијим, који се „изгледом нађе као човек“ (Филипљанима, 2:7), подсећа нас на његов први долазак. Друга престона икона, на којој је Спаситељ изображен као Цар и Господ, подсећа нас на Судију, на други Господњи долазак на земљу. Зато се наш живот на земљи не може замислити без два Христова доласка. Када буде дошао други пут „у слави својој и сви свети анђели са њим“ (Матеј, 25, 31) праведници ће отићи у „живот вечни“ (Матеј, 25, 46). Два Христова доласка сећамо се и после сваког причешћа светим тајнама Тела и Крви Господње када Му кажемо: „Ово Причешће нека ми буде на радост, здравље и весеље; и на твом страшном Другом доласку удостој мене грешника да станем са десне стране славе твоје… “
Сличност између служби Велике и Мале четрдесетнице, о којој је раније било говора, нарочито долази до изражаја трећег дана претпразништва, када се као девета песма на повечерју пева ирмос девете песме канона на Велики четвртак: Ходите верни, насладимо се високим умом Господњег стана и бесмртне трпезе на највишем месту (тј. на небу), насладимо се Логоса који се вазнео, поучавани од Логоса, кога славимо.
Веза између Великог четвртка – празника Христовог тела и крви – и Рођења Христовог по телу је заиста веома тесна, јер Хлеб живота сиђе „с неба и даје живот свету“ (Јован, 6, 33). Наиме, Господ је пре својих страдања рекао својим ученицима у току последње вечере: „И ја вам завештавам… да једете и пијете за мојом трпезом“ (Лука, 22, 29-30). Већ, ево, скоро две хиљаде година од установљења Свете тајне Евхаристије Господ позива оне који се именом Његовим називају да учествују у „бесмртној трпези“ и, заиста „блажени су они који су позвани на свадбену вечеру Јагњетову“ (Откривење, 19, 9).
Иако се у Порфирогенитовом делу „О церемонијама на византијском двору“ не помиње да су византијски цареви присуствовали уочи Божића, Богојављења и на Велики петак служби у којој су сједињена сва четири црквена часа: први, трећи, шести и девети, ипак се они, све до данас, називају Царски часови. Часовима се додаје и изобразитељна. На царским часовима задржани су 5. псалам на првом часу, 50. на трећем часу, 90. на шестом и 85. на деветом, а сви остали псалми одговарају успомени празника.
После псалама певају се на првом часу самогласне стихире (које се називају и тропарима) које говоре да се Витлејем припреми да прими оваплоћеног Бога:
Витлејеме, спремај се! Јасле, намештајте се! Пећино, пружај гостопримство! Истина дође, сенка се уклони. Бог се јави људима из Дјеве, саобразивши се нама и обоживши што је примио. Стога Адам и Ева обнављајући се кличу: „Добра воља указа се на земљи – спасење рода нашег!“
Сада долази до испуњења пророчке најаве, која тајанствено каже: а ти Витлејеме, земљо Јудина, никако ниси најбезначајнији међу градовима – иако нудиш пећину – јер из тебе ће ми потећи Вођа народа, телом од младе Дјеве, Христос Бог, и напасаће народ Свој, нови Израиљ. Њему искажимо величање!
У трећој стихири опажа се Јосифова смућеост и неспокојство:
Тада каже Јосиф Дјеви: „Марија, шта то видим да се збива с тобом? Сумња и неспокој ме обузима и ум ми је сметен. Склони ми се с очију одмах! Марија, шта то видим да се збива с тобом? Уместо част – срамоту, уместо радости – жалост, уместо похвале – покуду ти мени нанесе. Нећу више да подносим ружење од људи, јер те прихватих од свештеника, из храма, као пред Господом неокаљану, а што то гледам?!“
На трећем часу прве две стихире описују снисхођење којем се Спаситељ подвргао родивши се на земљи:
Ово је Бог наш, нико се с њим не може упоредити: рођен од Дјеве и поживео с људима. Син Божји јединац лежи у убошким јаслама као човек, Господ славе пеленама повијен. Звезда магима обзнањује да Му се поклоне. Ми Му певамо: „Тројице света, слава Ти!“
Пре рођења Твога духовне војске беху збуњене док дрхтећи гледаху то тајанство. Јер изволе да се роди као дете – Онај који је украсио небо звездама – и да легне у јасле за немуште животиње – Онај који на длану држи границе земље. У том промислу спознато је Твоје милосрђе и велика милост, Христе, Слава Ти!
У трећој стихири говори се о вери којом је свети и праведни Јосиф победио своју недоумицу:
Јосифе, реци нам како то да Девојку коју си преузео из Светилишта водиш у Витлејем бремениту? „Пошто сам“, каже „истражио шта пише код пророка и обавештен од анђела, уверен сам да ће Марија родити Бога на необјашњив начин.“ Њему на поклоњење доћи ће маги са Истока, са скупоценим даровима изражавајући Му поштовање. „Ради нас оваплоћени Господе, слава Ти!“
Стихире на шестом часу позивају небо, земљу и христоносне људе, да врлином и вером кличу Богу поводом ослобођења Адама од законске клетве:
Ходите, верни, Богом надахнути уздигнимо се и промотримо божанско силажење с висине које нам је објављено у Витлејему, па разбистрена ума, уместо мирисног уља животу подаримо врлине, спремајући наступајуће рођенданско славље с вером, од добара из духовних ризница, уз клицање: „Слава на висини Богу у Тројици који је људима исказао благонаклоност ослобађањем Адама од првобитне клетве, као Човекољубац!“
Чуј небо! Послушај земљо! Да се заљуљају темељи! Да дрхтање обузме подземље! Јер Бог и Створитељ обуче се у створено тело, Онај који је моћном руком саздао творевину показује себе као саздање створене утробе. О силнога богатства, мудрости и познања Бога! Како су недокучиве пресуде Његове и неистраживи путеви Његови!
Ходи, христоносни народе! Осмотримо чудо које збуњује и заокупља сваки ум и побожно се клањајући с вером запевајмо! Данас бременита Девојка иде у Витлејем да роди Господа, а пред њом наступају хорови анђела. То гледајући вереник Јосиф клицао је: „Какво се то чудесно тајанство збива с тобом, Дјево? Како ћеш да родиш кад си као неујармљена јуница?»
У стихирама деветог часа оплакује се смрт невине дечице коју је Ирод побио, затим, чује се одговор Пресвете Дјеве Марије старцу Јосифу, а у трећој стихири даје опис догађаја у Витлејему, уз трократно клањање Рождеству, али и са молитвом да нам Новорођени покаже и своја божанска богојављења.
Ирод беше узнемирен гледајући побожност мага и срдњом распаљиван помно се распитиваше које је отприлике годиште дете. Мајке остају без деце, а одојчад узраста до године сурово се косе. Груди се усахњују, извори млека пресушују – страхота велика! Стога, верни, побожно се скупивши, поклонимо се Христовом рођењу!
Кад је Јосиф, идући ка Витлејему, био сломљен тугом, ти си му, Дјево, викала: „Што си мрзовољан и потиштен гледајући ме бремениту, а уопште не знајући за страшно тајанство у вези са мном? Убудуће одагнај сваку бојазан, разумевајући за разум неприхватљиво: Бог из милости силази на земљу, у утроби мојој сада је и тело на Себе примио је. Њега ћеш видети кад се буде родио, јер је тако изволео, и пун радости ћеш Му се поклонити као своме Творцу. Њему анђели без престанка певају и славе Га заједно са Оцем и Светим Духом.“
Данас се рађа од Дјеве онај који у шаци држи сву творевину; у пелене је повијен као новорођенче онај који је по природи недодирљив; Бог је положен у јасле, а утврдио је небеса на самом почетку; млеком из груди храни се Онај који је у пустињи маном окрепио народ; маге Себи призива Женик Цркве; даре њихове прима Син Дјеве. Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Клањамо се рођењу Твом, Христе! Покажи нам и Твоја божанска богојављења!
На сваком часу читају се паримеји из Старог завета, одељци који се односе на Христово рођење. Иза паримеја читају се одељци из Посланица светог апостола Павла Јеврејима и Галатима.
На првом часу из одељка Посланице Јеврејима (1, 1-10) сазнајемо за узвишеност Сина Божијег у односу на анђеле. На трећем часу у Посланици Галатима (3, 23-29) говори се о нашем усиновљењу кроз веру у Христу Исусу, у кога смо се обукли приликом примања Свете тајне крштења. На шестом часу чита се одељак из Посланице Јеврејима (1,1-10; 2, 3) који нас упознаје о предвечности Сина Божијег. У одељку из Посланице Јеврејима (2,11-18), који се чита на деветом часу, открива се главни циљ оваплоћења Сина Божијег.
Долазак Сина Божијег у свет најављен је и доживљен као велика радост. Благовесник Гаврило, тајновидац Божијег оваплоћења, објављујући у презреном Назарету Пресветој Дјеви Марији вест да ће родити сина и наденути му име Исус, поздравио ју је речима: „Радуј се, благодатна“ (Лука 1, 28). Та радост је присутна за све ово време у Цркви. Те радости сећа се Црква и у пасхалној служби, у ирмосу 9 песме канона: Анђео вапијаше благодатној…
Анђео Господњи је објавио и рођење Спаситељево витлејемским пастирима рекавши им: „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу“ (Лука, 2, 10). Убрзо се с анђелом појавио анђелски сабор, који хваљаше Бога говорећи: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука, 2:14). Анђели су од вечности одређени да служе Господу Исусу Христу – Анђелу Великог Савета. Зато се Он и слика у кругу сабора анђелских бестелесних сила. Знајући да је Спаситељ Анђео Великог Савета наш писац службе светог праведног Стефана Штиљановића унео је у службу богородичан који почиње речима: Анђела Великог Савета имала си, Богородице, у утроби Својој… Христово рођење донело је свету ону радост коју овај свет не може дати, а ни одузети. То је радост о којој говори Спаситељ у својој првосвештеничкој молитви када каже Оцу свом небеском: „А сада долазим теби, и ово говорим на свету, да имају радост моју испуњену у себи“ (Јован, 17, 3).
„Па ипак, од самог свог почетка хришћанство је било проглас радости“, каже покојни отац Александар Шмеман, „једине могуће радости на земљи. Оно објављује као немогућу сваку радост, коју смо раније сматрали као могућу. Али, у овој немогућности, на самом дну ове таме, оно објављује и буди мисао о новој, свеобухватној радости, и са овом радошћу оно преобраћа Крај у Почетак. Само преко радости Црква је била победница у свету, а хришћанство је изгубило свет када је изгубило радост и престало да буде веродостојан сведок радости. Од свих оптужби против хришћана најстрашнију је изрекао Ниче, кад је рекао да у хришћанству нема радости.“
Хришћани свих времена осећали су Христову радост у светотајинском животу, у евхаристијском животу Цркве посебно, а у сталној жељи да приликом сусрета са Господом, у незалазни дан Његовог царства, уђу „у радост Господара својега“ (Матеј, 25, 21).
Божићна радост осећа се већ током вечерња, уочи Божића, које се сједињује са дугом Литургијом светог Василија Великог, која се од давнина сматра вечерњом службом. Ако се навечерје Божића догоди у суботу или недељу, вечерње уочи Божића служи се засебно, а Литургија светог Василија Великог преноси се на сам празник.
Из прве стихире на вечерњу, чији је аутор патријарх цариградски Герман (715-730), сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, о коме се у науци још увек не зна ко је, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира једине византијске песникиње – монахиње Касије (IX век), која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој „дубоким промишљањем и искреним осећањем“, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости.
Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! – Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему узвикнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, смилуј нам се!
Кад се Господ Исус роди од свете Дјеве све се просветли. Док пастири на пољу бдију, а маги се клањају и анђели певају, Ирод је узнемирен – јер се Бог јавио у телу, Спас душа наших.
Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже, који си онакав какав си био, какав си и из Дјеве засјао, смилуј нам се!
Шта да ти, Христе, принесемо поводом Јављања Твог ради нас као човека? Та свака од творевина Твојих захвалност Ти изражава: анђели певањем, небеса звездом, маги дарима, пастири дивљењем, земља пећином, пустош јаслама, ми пак Мајком – Девојком. Боже од пре векова, смилуј нам се!
Августовим успостављањем јединствене власти на земљи престало је многовлашће међу људима; Твојим очовечењем од Чисте уништено је идолско многобоштво. Под једно светско царство потпадоше градови; у власт једнога Божанства повероваше незнабошци. Пописа се народ по наређењу Цезаровом; потписасмо се ми који верујемо именом Божанства на основу тога што си се Ти, Боже наш, очовечио. Велика је Твоја милост! Слава Ти!“
После малог входа читају се паримеји односно пророчанства из Старог завета која се односе на рођење Месије. Њихов избор сачињен је заиста зналачки. У Уставу Свете Софије у Цариграду, из IХ-Х века, ови паримеји били су јединствени елемент садашњег вечерња.
Између паримеја певају се два тропара за које зна већ поменути Устав храма Свете Софије у Цариграду. Тропари се певају и на вечерњој служби уочи Богојављења, а такође и на Велику суботу (библијске песме светог пророка Мојсија и трију младића). Писац ових тропара, као и божићног тропара Рођење Твоје, Христе Боже наш…, посебно истиче појаву звезде:
У тајности родио си се под кровом пећине, али Те је небо свима разгласило попут уста, јер пред Себе, Спаситељу, послао си звезду.
Засјао си, Христе, из Дјеве – Ти духовно Сунце правде – и звезда показа у пећини смештеног Тебе несместивог.
У Апостолу божићног вечерња истиче се узвишеност богословља о Сину Божијем (Јеврејима, 1, 1-10), а у јеванђелском одељку говори се о догађају који се збио у Витлејему (Лука, 2, 1-20).
Служба Христовог рождества, као и Богојављења и Благовести, почиње великим повечерјем, које, због жалосног карактера, подсећа на жалосну страну које Рождество поред радости има, изазвану првородним грехом. Но, та жалост ће се на великом повечерју убрзо претворити у радост када се запева песма С нама је Бог! Покајне песме биће замењене божићним тропаром и кондаком.
Одмах по преласку на други део вечерња певају се стихире на литији и на стиховње. Навешћемо само две. У првој стихири на литији, чији је аутор преподобни Јован Дамаскин, истиче се јављање Бога у телу, долазак очекивања и спасење од робовања врагу:
Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, маги са Истока у Витлејем даре доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на анђеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу.
У славној стихири на стиховље, такође преподобног Јована Дамаскина, истиче се да је спасење света дошло кроз Богородицу:
Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује. Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом нејакошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше.
За време кађења петохлебнице свечано се пева божићни тропар трипут:
Рођење Твоје, Христе, Боже наш, обасја свет светлошћу познања, јер су, њему захваљујући, поклоници звезда од звезде научили да се Теби, Сунцу правде, клањају и да у Теби Исток с висине познају, Господе, слава Ти.
У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасала» (Малахија, 4, 1-3).
Поред божићног тропара и свјетилна, Спаситељ се назива Истоком и у тропару Исаије ликуј… који се пева на рукоположењу, венчању и на резању колача. У свјетилну Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16).
После полијелејних псалама свечано се пева на средини храма, пред иконом Рођења Христовог, величаније у коме се Христос назива Животодавцем, који се добровољно родио телом од неудате пречисте Дјеве Марије, пошто је од Оца рођен пре свих векова.
Божићно јутрење достиже свој зенит приликом читања Матејевог јеванђеља (1, 18-25). Овај одељак преноси нас у Витлејем, да духовним очима видимо новорођеног Богомладенца.
Јутрење се наставља канонима, најважнијим делом сваког јутрења и службе уопште, чији су аутори најдаровитији химнографи из краја IX века, Косма Мајумски и Јован Дамаскин. Канони се певају најрадоснијим и најсвечанијим првим гласом. Први канон господина Косме почиње речима:
Христос се рађа – славите!
После шесте песме канона пева се кондак – „химна смиренога Романа“:
Данас Дјева рађа Надсуштнога, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.
После отпеваног кондака чита се дело Романа Слаткопевца (икос):
Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Онде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Онде Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.
Хвалитне стихире завршавају се двема стихирама чију су аутори свети Герман, патријарх цариградски, и преподобни Јован Дамаскин.
У првој стихири опет се говори о попису народа, јер је Господ зажелео да се народ упише у Царство небеско с позивом да Му ми место пореза принесемо богатство православног богословља:
Када је настало време за Твој долазак на земљу извршен је први попис свега народа на свету. Тиме си хтео да се попишу имена сведока Твога рођења. Ради тога и би обзнањена таква одлука од Цезара. Тако је твоје вековечно царство које нема почетка добило нови. Стога богатство православног богословља, више од онога које се убира порезом на имовину, приносимо Теби – Богу и Спаситељу наших душа.
У последњој стихири, надахнутој почетком Јовановог јеванђеља, аутор позива верне на клицање анђелским поздравом и уводи их у певање великог славословља:
Данас се Христос рађа у Витлејему од Дјеве. Данас беспочетни добија почетак и Реч постаје тело, небеске силе кличу, земља с људима радује се, маги Господару дарове приносе, пастири чудо разглашују, а ми непрестано узвикујемо: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“
И на божићној Литургији, као и на Васкрс, Свету педесетницу, Богојављење и Суботу светог и праведног Лазара, место Трисветог пева се радосним гласом стих из Посланице Галатима (3, 27): „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“ Овај стих, који чујемо и на сваком крштењу, подсећа нас на службе празника када се у старини вршила Света тајна крштења.
За одељак из апостола изабрано је место из Посланице светог апостола Павла Галатима (4, 4-7), које говори о рођењу Сина Божијег на земљи и о нашем усиновљењу.
Док се на Литургији навечерја Христовог рођења читало јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, дотле се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мага и значају Рождества за цео свет. Сличан је случај и са јеванђељем на Пасху – Васкрс. Јеванђеље које говори о Христовом васкрсењу (Матеј, 28, 1-20) чита се на Литургији Велике суботе, а на Пасху чита се јеванђеље о оваплоћењу Логоса, творца света и даваоца живота (Јован, 1, 1-17).
Попразништво Рођења Христовог траје све до празника Обрезања Господњег, то јест до 1. јануара. У току тих дана слави се неколико успомена.
На појутарје Божића слави се Сабор пресвете Богородице (као што је на појутарје Богојављења Сабор светог Јована, на појутарје Сретења свети Симеон Богопримац, на појутарје Благовести свети архангел Гаврило, на појутарје Свете педесетнице – дан Светог Духа и на појутарје Мале Госпојине свети Јоаким и Ана), јер се на појутарје главног и великог празника слави учасник догађаја који се празновао претходног дана. У служби Богородичиног сабора прославља се Богомајка као „ковчег светиње“, о којој се заклео Богоотац Давид. Дневно, пак, јеванђеље говори о бекству Богомајке са Богомладенцем у Египат и о убиству невине витлејемске деце.
Недеља после Божића посвећена је Богооцима, најближим прецима Христовим по телу – цару Давиду и Јосифу Обручнику, а такође и светом апостолу Јакову, првом епископу јерусалимском.
Ако пажљиво погледамо наш календар, ту књигу живота, имаћемо прилику да видимо да се одмах после Божића славе:
-
свети апостол, првомученик и архиђакон Стефан (27. децембра),
-
20 000 мученика спаљених у Никомидији (28. децембра), и
-
младенци убијени за Христа од Ирода (29. децембра).
Славе се, дакле, сведоци Христови у овом свету, јер је њиховом крвљу Христова црква као пурпуром обојена и украшена.
Све до празника Обрезања Господњег, у нашим храмовима слушају се сваке године божићне песме, а тога дана се завршава слављење Божића, дана када се роди Спас наших душа, Нада света, наш Пут, наша Истина и наш Живот.