Крсна слава представља један од најпрепознатљивијих обичаја Срба. Крајем 2014. године, овај православни обичај постао је део културног наслеђа УНЕСКО.
Иако се највише слави код Срба, крсна слава у неком облику постоји и код других народа на Балкану. Чак и неки нехришћани – Горанци или муслиманске породице из Босне – прослављају славу. Код Срба, слава се још назива крсно име, крсна слава и свети. Представља један од најважнијих породичних празника, а повезана је са празновањем неког од хришћанских светитеља.
По неким историчарима, крсна слава је обичај који датира из 11. века, а по другима из 9. века. Поуздано се зна да је слава добила данашњу форму 1862. за време митрополита Србије Михајла.
Највероватније потиче из старословенског обичаја прослављања неког породичног претка или више породичних предака. Култ породице је одувек заузимао важно место код свих словенских народа. Прослављањем предака, одржавала се веза са пореклом, чиме су породице преносиле културно наслеђе са колена на колено.
Примивши хришћанство, Срби су христијанизовали овај обичај. Постоје различити ставови по питању како су породице бирале које ће светитеље славити. По једном мишљењу, свако племе је изабрало свог заједничког светитеља, други аутори сматрају да је слава заменила паганско божанство које је породица славила до примања хришћанства, док треће мишљење гласи да се дан масовног крштења узимао као дан светитеља-заштитника. У његовој свеобухватној просветитељској мисији, св. Сава је канонизовао старе народне обичаје и дао хришћанско обележје многим паганским обичајима, међу њима и слави.
Овај важан елемент српске духовности и данас се преноси са колена на колено. Синови наслеђују славу од оца, а ћерке је наслеђују само уколико остану у кући; уколико се уда, жена слави мужевљеву славу. Најчешће се слава слави у кући оца породице док год је овај жив. Ипак, све чешће се дешава да синови славе славу самостално још за очевог живота. Ово је посебно изражено у случајевима када два домаћинства живе далеко једно од другог.
Од црквених обичаја, славу прати свећење водице, прављење славског колача и кување жита. Неколико дана пред славу, свештеник долази у кућу да освешта водицу. Овај чин се дешава у кући испред иконе, а домаћини припремају и кадионицу, брикет, свећу, свећњак, босиљак, чисту посуду са водом и тамјан. Освећена водица се даље користи за мешење колача.
Славски колач се најчешће прави дан пред славу. Меси се од пшеничног брашна са квасцем, и освећеном водицом (уколико нема освећене водице, ставља се богојављенска водица). Обично се на горњој кори умесе слова ИС ХС НИ КА, што значи Исус Христос Победник. Ова слова се често праве од брашна, соли, уља и воде. Колач се даље може украсити и гранчицом босиљка или другим украсима од теста. Славски колач се крстообразно сече и полива вином, чиме се подсећамо Христове жртве на крсту, којом смо искупљени.
Жито се кува на различите начине, и важан је део крсне славе. Постоји погрешно мишљење да жито не би требало припремати за Аранђеловдан и Илиндан под изговором да су ово живи светитељи, јер жито се спрема за покој душе наших предака, а не светитеља. Такође, у православљу нема „мртвих“ светитеља – сви светитељи су живи и моле се Богу за нас. Жито се такође носи на дан славе у цркву.
Постоји такође мишљење да славу не треба славити у првих годину дана од када неко из куће умре. Ово мишљење нема утемељење у православној теологији. Крсна слава се и тада слави, јер су нам молитве нашег светитеља-заштитника у тешким тренуцима још потребније.
Храна коју спремамо за славу може бити разноврсна. Ипак, за време посних слава треба спремати искључиво посну храну. Спремање мрсне хране за посне празнике није није православни обичај. Посне славе су све оне које падају за време неког од четири велика православна поста, као и оне славе које падну на среду или петак ван трапавих седмица.
Крсне славе су постале толико важан део идентитета православних Срба да данас постоје и црквене, градске, сеоске, занатлијске, школске па чак и страначке славе.