Иако је Васкрс највећи хришћански празник, код Срба се Божић и празници везани за њега најсвечаније празнују и обилују лепим обичајима, који време од неколико недеља око Божића, чине најсвечанијим периодом у целој календарској години. Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа. Та чињеница да је то празник рађања живота, празник деце и родитеља, учинила је да се код Срба Божић прославља као најрадоснији празник, праћен разним обичајима и обредима. Сви обичаји имају један основни циљ: Умолити Бога да сачува и умножи породицу домаћина. Све то је изражено у једној народној здравици и молитви за божић: " Дај Боже, здравља и весеља у овом дому, нека нам се рађају здрава дечица, нека нам рађа жито и лозица, нека нам се увећа имовина у пољу, тору и обору". Суштина овог народног мољења јесте у прихватању чињенице да све што имамо, добијамо од Господа на дар. Зато све око Божића треба да извире из наше вере, сви наши обичаји и обреди су израз вере да се овде на земљи родио Богочовек Исус Христос. Долазак Христа у свет прадставља радост за род људски, јер је Божић празник којим почиње спасење свакога човека. Рошење Богодетета Исуса представља неисцрпну радост и наду, која нас изводи из безнађа, толику радост да је по речима Св. Јована Дамскина:"Христово рођење једино ново под Сунцем". Сви остали историјски догађаји, ма колико били лепи и узвишени, представљају пролазну епопеју, непрестано сравњивану смрћу која хара светом. Преузвишени догађај Оваплоћења Господњег мења тај циклусни бездан, смрт бива побеђена кроз Рођење господње овде на земљи. Јер се са Рођењем Христвим, и ми са Њим сапогребосмо и саваскрснусмо.