vaskrsБраћо и оци, како видите, већ је прошла Пасха, радосни дан Христовога васкрсења, узрок сваког весеља и радости који године, а, тачније, бива свакодневно и вечно у онима који познају његову тајну.
Она је неизрецивом радошћу и весељем испунила наша срца, разрешивши уједно и труд свечасног поста или, боље рећи, усавршившии уједно утешивши наше душе и призвавши све верне на починак и благодарење. Заблагодаримо онда Господу Који нас је провео кроз море поста и увео нас са радошћу у луку Свога васкрсења. Заблагодаримо Му и ми који смо правилно и ревносно, са топлом усрдношћу и у подвизима за врлину прошли пут поста, а нека заблагодаре и они који су у међувремену занемоћали из непажње и слабости душе, јер исти је Онај Који и ревноснима у изобиљу даје венце и достојну плату за њихова дела, и Који, опет, слабијима дарује опроштај, будући милостив и човекољубив. Наиме, Онвише гледа на расположење и намере наших душа, него на телесне напорекојима се ми вежбамо у врлини, било вољом душе увећавајући подвиг, било умањујући то добро услед слабости тела, па по нашем произвољењусваком узвраћа награде и дарове Духа, те или некога, ако је ревностан, чини славним и угледним, или га оставља као онога који је још слаб икоме је потребно потпуније очишћење.
Него погледајмо, ако је угодно, и добро испитајмо шта је тајна васкрсења Христа Бога нашега која увек тајанствено бива у нама, ако то хоћемо, како се у нама Христос погребава као у гробу и како, сједињавајући се са нашим душама, Он поново васкрсава, са Собом и нас саваскрсавајући. То је, дакле, сврха ове беседе.
Христос и Бог наш, пошто беше подигнут на крст, приковавши на њега грех света и окусивши смрт, сишао је у дубину ада. И као што је, када је поново устао из ада, ушао у Своје непорочно тело од кога се, сишавши доле, нипошто није одвојио, и одмах васкрсао из мртвих, а после тога са великом славом и силом узишао на небеса, тако и сада, када ми излазимо из света и уподобљењем страстима Господњим улазимо у гроб покајања и смирења, Он Сам, силазећи са небеса, као у гроб улази у наше тело и, сједињујући се са нашим душама, васкрсава их несумњиво мртве, а затим, ономе ко је тако васкрсао са Христом, даје да гледа славу Његовога тајанственог васкрсења.Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен - Он Који је свагда препрослављен и Који такав обитава изнад сваког началства ивласти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем. Пошто је једном Он наше учинио Својим, оно што Он чини у нама Њему се приписује. А васкрсење душе је јединство живота. Наиме, као што мртво тело, ако у себе не прими живу душу и са њом се несмешано не помеша, нити живи, нити може да живи, тако ни душа не може да живи сама по себи, ако се неизрециво и несмешано не сједини са Богом, истински вечним животом. Јер пре свесног, видљивог и осетног сједињења она је мртва, премда је умна и по природи бесмртна. Наиме, нити постоји знање безвиђења, нити виђење без осећања. А смисао овога што говорим јесте следећи - виђење, а кроз виђење знање и осећање (овде говорим о духовним стварима, јер у телесним осећање постоји и без виђења). О чему говорим? Слеп осети када ногом удари о камен, док мртав не. У духовним стварима, међутим, ако не достигне надумно сазрцање, ум не осећа тајанствено дејство. Дакле, ко пре сазрцања онога што надилази ум и смисао и поимање каже да има осећање у духовним стварима, сличан је слепцу који, додуше, осећа када му се догоди нешто добро или лоше, али не зна шта му се налази под ногама или у рукама и да ли му то представља претњу за живот или не. Јер он уопште не разазнаје да ли је у питању нешто лоше или добро, пошто је лишен моћи и чула вида, па се отуда често догоди да, када узме штап да би се одбранио од непријатеља, уместо њега пре удари сопственог пријатеља, док му непријатељ стоји пред носом и смеје му се.
У васкрсење Христово већина људи, додуше, верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим. А на другом месту: Дух је Бог и они који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају. Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: "У васкрсење Христово поверовавши", него: "Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном". Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо) , "васкрсење Христово видевши", иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то да не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлоносно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: Бог је Господ и јавио нам се, а наговештавајући Његов други долазак додајемо ово и говоримо: Благословен је Који ће доћи у име Господње. Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи
Дакле, то су божанске тајне Хришћана, то је скривена сила наше вере коју неверни и маловерни или, боље рећи, полуверни не виде, нити уопште могу да је виде. А неверни, маловерни и полуверни јесу они који не показују веру делима. Јер без дела и демони верују и исповедају да је Христос Бог. Знамо Те, кажу, да си Син Божији. А на другом месту: Ови људи слуге су Бога Вишњег. Али таква вера неће користити ни демонима, ни људима. Никакве користи нема од такве вере, јер она је мртва, сагласно божанском апостолу: Вера, каже, без дела је мртва, као што су и дела без вере. А како је то мртва? Зато што у себи нема Бога Који оживљује, јер није стекла у себи Онога Који је рекао: Ко Ме љуби заповести Моје држаће и Ја и Отац ћемо му доћи и у њему се настанити, како би Његовим присуством васкрсла из мртвих и оживела онога ко има ту веру и дала му да у себи види и васкрслог Васкрситеља.
Дакле, због тога је мртва таква вера, а боље је рећи да су мртви они који имају веру без дела. Јер вера, вера у Бога, увек живи и, живећи, оживљује оне који јој са добром намером приступају и примају је, а многе је извела из смрти у живот и пре делања заповести, показавши им Христа и Бога. И таквима је могло да се догоди, да су остали верни Његовим заповестима и до смрти их сачували, да и оне њих сачувају онаквим какви су постали само вером. А када су се преокренули у лук искривљен и вратили се својим пређашњим делима, са разлогом су одмах претрпели и бродолом вере и, на несрећу, себе саме лишили истинског богатства, које је Христос Бог.
Да се то не би и нама догодило, молим вас да из све снаге сачувамо заповести Божије, како бисмо окусили и садашња и будућа добра и гледали лик Христов, што нека сви ми достигнемо, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава у векове. Амин.
 
Свети Симеон Нови Богослов